10. juna 2015. godine navršilo tačno 100 godina kako su Edwin S. Porter and William E. Waddell snimili stereoskopske snimke. A 7 godina kasnije biće i snimljen prvi stereo igrani film. Ali istorija stereoskopije ne počinje tih godina već još od starih Grka.
Euklid je 270 godina pre Hrista utvrdio da jedno oko u odnosu na drugo vidi različito odredjeni objekat, ali nije mogao da objasni na koji način vidimo dve razlicite slike kao jednu. Takođe je i Leonardo da Vinci iznosi zaključak da binokularni vid poboljšava percepciju objekta .Postoji teorija da je njegova čuvena Mona Lisa prva steroskopska slika.
Levo – Prado Desno – Louvre
Postoje dve verzije Mona Lise – originalna se nalazi u Louvre (Pariz), a kopija u Prado Museum (Madrid). Nemački istraživači Carbon i Hesslinger došli su do zaključa da ove dve slike nisu potpuno identične jer postoji blaga razlika u perspektivi. Detaljnim ispitivanjem i dubinskom analizom slike utvrđeno je da su obe slike najverovatnije nastale istovremeno, a da je asistent (student) Leonarda da Vincia naslikao kopiju. Pretpostavlja se da su tokom nastanka slika bili jedan pored drugog na rastojanju od 69 milimetara, sto je približno isto rastojanje kao i rastojanje očiju.
Međutim, ne slažu se svi istraživači da se obe slike nastale istovremeno i da čine stereoskopski par jer još uvek nije pronađen pisani dokaz da se Da Vinci bavio eksplicitno bavio stereoskopijom. Da li je ovaj pomeraj u perspektivi slučajan ili nameran, niko ne može jasno odgovoriti, ali u slučaju Leonarda da Vicia ništa nas ne treba iznenaditi.
Britanskoj kraljici Viktoriji je 1851 na Svetskom sajmu u Londonu bio prezentovan stereoskop. Bila je veoma oduševljena percepcijom 3D fotografija, tako da se za nju može reći da je bila pravi entuzijasta stereo fotografije. Naravno, zahvaljujući kraljici Viktoriji stereo fotografija postaje popularna širom sveta.
Međutim, skoro dve decenije pre Svetskog sajma prvi stereoskop je izumeo Charles Wheatstone (1833) , koji je učenicima i studentima elektrotehnike poznat kao izumitelj mosta pomoću kojeg se meri nepoznati otpor, koji naravno dobija ime po svom pronalazaču.
Njegov stereoskop se sastojao iz dva odgledala nasparam kojih su se nalazili crteži (sličice) koji nisu putpuno identični, već postojao mali pomeraj među njima, a gledalac bi video ono što se reflektuje u ogledalima. Mana ovog stereoskopa je bila što je bio glomozan i nije bilo lak da se prenese.
Njegove nedostatke je poboljšao David Brewster (1849). Razilika između njegovo i Wheatstoneovog stereoskopa je bila, sto je Brewsterov koristio sočiva, što omogućilo da bude relativno mali i prenosiv. Mobilnost i mali gabariti su omogućili popularnost stereoskopije, ako izuzmemo kraljicu Viktoriju.
Postoji jedna zanimljiv anegdota oko Brewsterovog stereoskopa. Brewster predstavljao svoje istraživanje i izum iz oblasti stereoskopije u Francuskoj akademiji nauke i umetnosti. Kada je hteo da pokaže na kraju svog izlaganja kakva je percepcija 3D fotografije, članovi komisije nisu mogli da vide jasno sliku, već su videli duplu ili mutnu sliku. Kasnije se ispostavilo da je svih 5 članova komisije imalo stereoslepilo, pa samim tim u njihovom mozgu nije moglo da dođe do fuzije stereopara. Verovatnića da se u komisiji nađe 5 ljudi sa stereo slepilom je 1:1000000 jer 5% svetske populacije ima stereoslepilo.
Sa malim zakašnjenjem počinje i srpska istorija stereoskopije.
Prve streoskopske fotgrafije vežu se i za našeg prvog fotografa Anastasa Jovanovića. Pored toga što je jedan od najboljih srpskih fotografa ikada, Anastas je prvi u Austrougarskoj izradio stereofotografije. Prema rečima Gorana Malića, istoričara fotografije, Jovanović je stereofotografijom ovladao 1854. godine, zahvaljujući Vuku Karadžiću, koji mu je skrenuo pažnju da u Beču privremeno boravi neki ruski pukovnik, koji ima neke neuobičajene “obraze” donete iz Londona. “Ja čim dobih to pismo, odem istom gospodinu i on me vrlo ljubazno primi i pokaže mi obraze… Kad videh, udivih se” – pisao je u Autobiografiji – “jer su obrazi bili svako za sebe u jednoj kutiji u koju se gledalo kroz dva stakla, (a) kad sam pogledao ja sam video sasvim plastično ceo lik”.
Anastas je ubedio Rusa da mu pozajmi stereoskop na jedan dan i odmah ga odneo kod optičara, uz čiju pomoć ga je pažljivo rasklopio, tako da Rus ništa ne primeti. Bio je pronicljiv i brzo je shvatio kako stereoskop radi, pa je svoj fotografski aparat prepravio tako da može da snima stereofotografije. Na postolje mu je ugradio šinu dugu šest i po centimetara (prosečan razmak između ljudskih očiju), po kojoj je premeštao objektiv da bi snimio jednu, pa drugu sliku. Ovo su Englezi otkrili godinu dana ranije, ali Anastas o tome nije ništa znao – kaže Malić, i dodaje da je, po svemu sudeći, pomenuti pukovnik, čim se vratio u Rusiju, krajem 1854. godine, patentirao “svoj” stereoskopski fotoaparat.[ Goran Mali, Stereofotografija kod Srba u 19. i 20. veku, Refoto, 4, Beograd, 2001, 42-43]
Jovanović je zatim do detalja opisao kako je pronikao u tajne snimanje stereoskopskih snimaka u tolikoj meri da je već iste godine izlagao na izložbi u Beču prve stereoskopije. To su bili prvi stereoskopski snimci Beča. O tome je u stručnoj literaturi 1855. zapisano: “Izrada prvih stereoskopskih slika u Beču zasluga je i počast g. Anastasa Jovanovića. “[Žarko Rošulj, Svetlopisom Anastasija Jovanovića, “Danica”, 1999, Vukova Zadužbina, Beograd]
U pomenutoj Autobiografiji Anastas navodi: “Tako sam prvi od Slovena stereoskopije izradio”.
Mnogi fotografišu izrađivali stereofotografije do Prvog svetskog rata, međutim u razdoblju između dva svetska rata ne postoje dokazi o tome da se neko ozbiljni bavio stereofotografijom, osim na naznake da su neki beogradski fotografi amateri eksperimentisali sa dvookim stereo-kamerama. Ipak, jedan maglovit znak navodi da je na znamenitu beogradsku porodicu Bajalović, gde je posvedočeno, doduše usmeno, da su se u porodici gotovo svi muški članovi bavili fotografijom (npr. Petar Bajalović, arhitekt i violinist), dok su se dame zanimale stereofotografijom. Za sada nema drugih podataka, jer je istraživanje u toku.
Postoje naznake i da se istaknuti srpski fotografski autor Branibor Debeljković bavio stereofotografijom u svojoj ranoj fazi (neposredno pred Drugi svetski rat i ranih pedesetih godina). Pišući komentar na jedan članak o plastičnoj fotografiji, 1949, on je izričito naveo da se bavi stereofotografijom (Naša fotografija, 3, Osijek, 1948, 35), ali nema svedočanstava da je takva dela izlagao, ili publikovao.
Istorija stereofotografije kod Srba svodi se, za sad, na pet ili šest potvrđenih imena, i još toliko iniciranih. Da li je ta zanimljiva fotografska tehnika, “televizija građanske Evrope s kraja devetnaestog veka”, zaista ostavila tako mali trag u našem kulturnom prostoru, ili su nemar i nebriga za fotografsku baštinu pokrili velom zaborava još neke, znatnije, fondove stereofotografija – ostaje da se otkrije u budućim istraživanjima.[Goran Mali, Stereofotografija kod Srba u 19. i 20. veku, Refoto, 4, Beograd, 2001, 42-43]
Otkriće anaglifa je bilo 1850. kao rezultat eksperimenata francuskog istraživača Joseph D’Almeida. Odvajanje boja je rađeno pomoću crveno/zelenih filtera. Filmska traka je bila podeljena na dva dela: jedna polovina je bila zelen emulzija a druga crvena emulzija. Ovakva filmska traka je omogućila i prvi interaktivni film nazvan “film budućnosti” koji je bio prikazan 1922. godine u Rivoli Theater u New Yorku. Gledajući kroz zeleno staklo gledalac je mogao da vidi srećan kraj filma, dok gledajući kroz crveno tragični kraj. Prvi 3D anaglif filmovi su se nazivali plastigrami.
Već smo spomenuli da istorija stereo filmova počinje 1915. godine. Popularnost stereo filmova se prethodnih 100 godina se menjala iz decenije u deceniju. Ali popularnost je pratila i razvoj tehnologije. Čim bi se pojavila nova tehnologija prikazivanja stereo filmova populrnost bi naglo skočila, ali već posle manje od 10 godina počela bi da opada. To nam najbolje ilustruje donja slika.
Od 1914. do 1945. se koristio anaglif sistem. Treba imati na umu da je tada bilo veoma komplikovano snimati kamerama jer su koristile filmsku traku, pre svega što je veoma teško bilo sinhornizovati rad obe kamere. Pedesete godine se zovu zlatno doba 3D filmova, ali tom zlatnom dobu je prethodilo otkrivanje polarizovanog sistema prikazivanja zahvaljujući kojem su gledaoci mogli da vide mnogo jasnije sliku, pa čak i da gledaju u boji (s pojaviom filma u boji). Nažalost, od početka šezdesetih do sredine sedamdesetih opada prizvodnja 3D filmova. 1982. godine je veoma značajna za razvoj 3D filmova jer tada Lenny Lipton objavljuje Foundations of the Stereoscopic Cinema: A Study in Depth, bibliju filmske stereoskopije. Početkom devedesetih uledio je još jedan pad prizvodnje stereo filmova i to traje sve do početka novog milenijuma kada počinju da se pojavljuju digitalni bioskopi. Uspon 3D filmova u novom milenijumu je bio dosta blag sve do 2009. godine, kada Avatar vraća publiku u bioskope a samim tim i popularnost 3D filmova, ali ovde pre svega treba odati zahvalnost otkriću aktivnog sistema prikazivanja i James Cameronu koji je shvatio suštinu stereoskopije i nju primenio kako bih što više poboljšao doživljav Avatara kod publike…
Kakva je dalja budućnost stereo filmova?
Statistika pokazuje da popularnost 3D filmova opada od 2012. godine.
Zašto?
Odgovor na ovo pitanje je veoma teško dati. S jedne strane je zasićenost publike stereo filmovima, a s druge strane i pohlepa produkcijskih kuća. Režiseri kada rade predprodukciju ne razmišljaju kako da pomoću 3D tehnologije poboljšaju doživljaj film, već 3D film posmatraju kao klasičan 2D film. Čak pojedini režiseri priznaju implicitno, a neki i eksplicitno, da ne žele da snimaju filmove u 3D tehnologiji, ali ih na to primoravaju produkcijske kuće da bi što više zaradile od bioskopskih karata jer odnos cena karata u 2D i 3D projekciji može biti i 2 puta veći. Primetiće te da pojedini bioskopi za isti filma imaju 2D i 3D projekcije koje najčešće idu jedna za drugom. Što je očigledno dovoljan znak da su i bioskopi shvatili da popularnosti 3D filmova opada. Na početku pojave 3D filmova u Srbiji bioskopska karta je za 3D film je bila 350-450 dinara (u nekim gradovima i veća cena) a za 2D projekciju je od 200-250. Međutim, veća cena nije bila prepreka za popularnsot 3D filmova. Igrom slučaja sam se i lično uverio da opada popularnost 3D filmova kada sam video da za isti film je mnogo veća prisutnost publike za 2D projekciju nego za 3D, a razlika u kartama je 50 dinara (smanjene razlike u cena karata za 2D i 3D je još jedan pokazatelj na koji način žele bioskopi da privuku publiku da gleda 3D).
Kuda dalje?
Uverili smo se da svaka tehnološka inovacija je bila prethodnica podizanju popularnosti 3D filmova. Očigledno da je publika zasićena aktivnim sistemom i da je potrebno neko novo otkriće. Sve više se priča o primeni virtuelne realnosti u filmskoj i gaming industriji, pa s toga upravo treba računati na ovo otkriće kao novoj prethodnici. Ali naravno primena neće biti samo u zabavnoj industriji, nego i u medicini, nauci, obrazovanju, arhitekturi…
Virtuelna realnost (VR) predstavlja unapređenu verziju “3D-a”. Za razliku od klasične 3D projekcije gde je gledalac ograničen prostorom bioskopske sale i onog što snima kamera, u VR gledalac je prisutan u prostoru i slobodan je da gleda gde god želi. Princip projekcije se zasniva na tome da se u kacigi nalaze dva mala ekrana direktno ispred naših očiju. Rastojanje između ekrana je isto kao i rastojanje između očiju, pa su samim tim i kamere su na istom rastojanju (mada mogu biti i malo više da bi se dobio bolji utisak dubine). Međutim, VR još uvek nije zamenila u potpunosti naš vid. Zahvaljujući konvergentativno-akomodativnoj vezi mi imao stereoskopski vid. Konvergencija predstavlja ukrštanje pogleda oba oka na određenu tačku (objekat) u prostoru, dok je akomodacija fokusiranje na objekat na kome se ose oba oka ukrštaju. Da nije akomodacije vidili bi smo duple slike. Kod 3D filmova ova akomadacija je “zaključana” na ekranu, dok konvergencija je i dalje “slobodna”. Isto princip važi i kod VR-a i upravo zbog toga ne zamenjuje naš vidi u potpunosti. Međutim, radi se i na ovom rešenju koje se zasniva na tome da se u VR kacigi postave senzori koji bi pratili kretanjen naših očiju tako da bi na osnovu tog kretanja moglo da se proračuna na koju tačku u prostoru se pogled nalazi, pa samim tim bi se softverski blurovali sve objketi koji je nalaze ispred i iza tačke konvergencije.
Koliko je filmska industrija ozbiljno shvatila VR-a najbolje nam govori podatak da je ILM osnovao posebno odeljenje ILMxLAB koje se bavi virtuelnom realnošću u realnom vremenu.
Sledeći korak će biti oslobađanje od bilo kakvih pomagala (naočare, kacige) da bi smo gledali 3D filmove. Istraživanja na ovom polju već postoje i za 10-ak godina treba očekivati njihove rezultate u komercijalnoj proizvodnji. U stvari, danas na tržištu već postoje autostereoskopski TV displeju, međutim još uvek su skupi jer oni predstavljaju dva televizora u jedan jer se dve slike istovremeno puštaju. Njihov rad se zasniva na tome da pola piksela od ukupnog broja emituje sliku za jedno oko, dok druga polovina piksela za drugo oko. Glavni problem je kako usmeriti emitovanje piksela ka očima. Postoji više rešenja ali ni jedno još uvek nije omogućilo da se može gledati pod bilo kojim uglom, što je i glavna mana ovih televizora – postoji konačan broj uglova pod kojim se može gledati 3D sadržaj. U slučaju ako se izađe iz opsega uglova videćemo duple slike. A druga mana je i što je efekat (doživljaj) dubine smanjen.
Treba napomenuti da se uveliko radi i na istraživanju FREE TV-a gde će gledalac moći sam da bira pod koji će uglom gledati određenu televizijsku studijsku emsiju. Glavni problem kod ovog načina emitovanja programa je kako smestiti veću količinu podataka u već definisani opseg televizijskog kanala. Ovaj problem možemo razjasniti na primeru iz stvarnog života. Zamislite da imate kofu od 5 litara vode koju već nekoliko decenija koristite da bi ste prenosili vodu sa tačke A na tačku B. Međutim, odjednom se nameće potreba da morate povećati količinu vode koju morate donositi, tako da sad morate 15 litara vode sipati u kofu od 5 litara vode da bi ste zadovoljili potrebe. Logično rešenje je da treba napravi veću kofa, ali nažalost u tehnici se moraju poštovati dogovori i standardi i u okviru njih izumeti nove pronalaske.
Posle oslobađanja od pomagala će uslediti hologramski prikaz i gledanje filmova u stvarnom prostoru (postoji nepotvrđena priča da pojedini vojske najrazvijenih zemalja već koriste hologram u svojim istraživanjima).
A posle holograma…?
Teško je reći koji će sledeći način projekcije biti posle holograma. Od nastanka prve fotografije preko prvog filma do prvog stereo filma, filma kao medijum je imao jedan zadatak: da zabeleži prostor i vreme. Pomoću fotografije smo uspeli da prenesom prostor ali ne i vreme (samo jedan tren), pomoću filma smo preneli vreme i prostor zahvaljući senkama, dijagonalama, teskturama, prerspektivama, kretanjima kamere… kao i motažnim postpcima. Sva tehnologija filma je imala jedan zadatak: da što čvršće zgrabi gledaoca i da ga uvede u svet filma, drugima rečima, da poboljša doživljaj filma kod publike. Za razliku od 2D filmova, kod 3D filmova gledalac zaista stiče utisak i veličini dubine scene u kome se radnja odigrava. Prostor ispred i iza ekrana (tkzv. prostor ekrana i prostor gledaoca) postaje scena. Kod VR-a gledalac postaje deo scene. A kod holograma prostor gledaoca i scena filma postaju jedno. Napredak filmske tehnologije se najbolje ogleda u vizuelanim specijalnim efektima. Sve više se teži kao fotorealizmu ljudskog lika, što će svakako jednog dana imati za posledicu da naši omiljeni glumci neće biti ljudska bića već kreacije sačinjene od nula i jedinica.
Gledamo se u budućnosti!
Odlican i vrlo koristan clanak, bravo Zlatko.!!!
Hvala! A nastavak jos bolji 🙂