U okviru naše akcije promocije mladih talenata, ovaj put nismo upoznali još jednog talenta, već školu koju talenti pohađaju. Školu animiranog filma (ŠAF) iz Vranja imali smo priliku da upoznamo na Festivalu dečije animacije u Jagodini. Škola postoji više od 25 godina, a iz sebe imaju nebrojano nagrada, priznanja, polaznika… Više o istorijatu, radu i izazovima s kojim se škola suočava, možete saznati i našeg razgovara sa Snežanom Trajković, direktorkom ŠAF-a.
Postojite već skoro 30 godina kao škola animacije. Kako je sve počelo?
Davne 1986. godine u Vranju je postojao Klub ljubitelja filmske umetnosti koji je bio preteča Škole animiranog filma. Bila su to neka drugačija vremena kada je publika rado gledala filmske klasike, crno bele filmove, vodili su se i razgovori o filmu…čak! Vranje je bio mali grad sa jakom privredom a ti rasterećeni građani su imali vremena i da se bave kulturom. Niko nije slutio da devedesete donose velike promene, ne samo političke, društvene i ekonomske već i tehničko-tehnološke koje su uticale na sve nas ponaosob a naravno i na film i animaciju. Filmska traka odlazi u zaborav i u muzeje a digitalizacija filma počinje. Vremenski okvir i istorijski momenat u kom je nastao ŠAF je bio kao stvoren za stvaranje tako nekih društvenih organizacija koje su se amaterski bavile nečim ali na jednom iskrenom nivou, temeljno, sa puno entizijazma koji je stran nekim današnjim profesionalcima. ŠAF je osnovan kao društvena organizacija (tako su se zvale NVO organizacije nekad) u jednom drugačijem svetu, istorija je počela.
Koje uslove treba da ispunjavaju polaznici škole i da li se plaća školarina?
Šaf je namenjen deci i mladima koja se upisuju svakog septembra sa početkom školske godine. Mi, kao, imamo pravilo da polaznici budu makar drugi razred osnovne škole ali veoma često primamo i decu prvake na insistiranje roditelja. Iskustvo kaže da su osnovnoškolci najproduktivniji, vole da crtaju, stvaraju, modeluju, i da sa ne velikim nestrpljenjem čekaju premijeru svog filma a to je i po nekoliko meseci. Srednjoškolci nemaju baš veliko interesovanje za animaciju a i ako ga imaju u pitanju je mnogo manji procenat. Ako se neko zadrži godinu – dve na ŠAF-u u 90% slučajevi ostaju naši članovi do fakulteta. I to su upravo naši članovi srednjoškolci koji imaju odlično znanje u oblasti animacije i sa kojima mogu da se rade i ozbiljniji projekti. Inače nije potrebno nikakvo predznanje, poseban talenat ili sklonost ka umetnosti. Svako, ama baš svako, može da pokrene svoj crtež ako i samo ako to želi. Članarina je 400 dinara mesečno i naravno ne plaća se baš tako redovno. ŠAF je u međuvremenu promenio svoj pravni status, postali smo javna ustanova kulture. Finansiramo se sredstvima lokalnog budžeta jer od članarine svakako ne bismo mogli da opstanemo.
Kada se radi o projektima, radionicama koje ŠAF organizuje nevezano za tradicionalno okupljanje sredom, subotom i petkom, one kao ciljnu grupu veoma cesto imaju određenu populaciju sa kojom se radi (deca iz vrtića, nekog odeljenja osnovne škole, deca sa posebnim potrebama, deca različitih nacionalnosti…).
Šta škola pruža učenicima?
Deca i mladi upoznaju različite ljude, umetnike, svoje vršnjake iz Srbije, regiona i sveta tokom internacionalnih manifestacija. U toj komunikaciji savladavaju engleski jezik u toj meri da sam bila jako ponosna letos na festivalu u Bugarskoj kada su prezentaciju SAF-a radile starije polaznice ŠAF-a (srednjoškolke) na tečnom engleskom. Članovi Šaf-a su obrazovani, mladi štreberi, a ne stidi se toga, veoma moderni, sigurni u sebe, učestvovali su na mnogim radionicama, festivalima kako u Vranju tako i u Srbiji i inostranstvu. Ove ogodine su bili deo operativnog tima festivala, volonteri i dali veliki doprinos u organizaciji. To znanje, iskustvo i veštine koje generacije stiču ovde na SAF-u su nemerljive u odnosu na sve one animirane filmove koje su u medjuvremenu nastale. Bez obzira da li će se baviti filmom, a većina nece, sve te radne navike, organizacione sposobnosti, timski rad i rad pod pritiskom biće im od dragocene pomoći u budućem radu. Sve u svemu ŠAF im pruža mogućnost da postanu deo sveta, građani sveta a ako i ne vide bel’ svet a onda bar mogu da upoznaju taj bel’ svet koji dolazi u Vranje… A dolazili su i dolaze mnogi pametni ljudi.
Na Animator festu u Jagodini smo imali prilike da vidimo radove Vaših učenika. Ono što nam je privuklo pažnju jeste raznolikost realizacije radova, pa samim tim smo mogli vidite i animirani film koji je urađen na kafi. Koliko polaznici škole imaju slobode pri izboru tehnike za realizaciju?
Taj film koji ste videli je zapravo nastao u pesku. Polaznici zaista imaju mogućnosti da rade na svim poznatim tehnikama animacije. Svi ti divni animatori koji su dolazili u Vranje naučili su nas raznim tehnikama, cakama, forama i fazonima (Dejvid Erlih, Borivoje Bordo Dovniković, Sayoko Kinoshita, Robi Engler, Penčo Kunčev, Rastko Ćirić, Stevica Živkov…). Od svakog smo naučili nešto jako bitno, nečija temeljnost i matematička preciznost koja se ogleda u ritmu i dinamici filma, crtež, karakter, način i pristup u radu…Sve ono što smo naučili a i dalje učimo prenosimo na sledeće generacije. Trudimo se da svako ko želi može da učestvuje na različitim projektima i različitim tehnikama shodno svom uzrastu i nivou znanja.
Da li sarađujete sa nekim školama animacije u zemlji i inostranstvu?
Sarađujemo sa svima koji se bave kulturom, filmom, animacijom, decom i mladima, sa civilnim i javnim sektorom od lokalnog nivoa, republičkog, regionalnog do svetskog nivoa. Naravno sve u cilju stvaranja nekih boljih uslova za odrastanje i razvoj generacija koje dolaze. Članovi smo ASIFE (svetsko udruženje animatora) i njihovog odeljka AWG koje se bavi dečijom animacijom te svake godine radimo animaciju od 2 minuta na zadatu temu kao deo globalnog projekta namenjen školama i studijima. Regionalne saradnje su česte zbog niskih troškova putovanja kao i one na nivou Srbije. Festival “Zlatni puž” koji se svake godine održava u Vranju je mesto okupljanja malih animatora iz Srbije i sveta. Smatram da bi saradnja na nivou Srbije trebala biti bolja…možda bi neko umrežavanje pomoglo u tome (krovna organizacija!?).
Da li učenici imaju prilike da čuju predavanja nekih od gostijućih predavača?
Predavači koji dolaze u Vranje nisu nužno animatori. Bilo je tu dosta reditelja (Emir Kusturica, Miša Radivojević), dramaturga (Miša Novaković), strip crtača (Aleksa Gajić, koji je i reditelj i animator), profesora (Nikola Majdak, Dejvid Erlih, Rej Kosarin, Rastko Ćirić)… animatora onoliko što iz Srbije što iz celog sveta. Spisak svih poznatih i priznatih ljudi je veoma dug. Spomenuću i premijera Zorana Đinđića koji se takođe obratio deci i preneo neko svoje iskustvo. Bilo je tu dosta ambasadora, konzula, direktora festivala, domaćih, stranaca i svi su oni imali šta ponešto da kažu deci i mladima…i to pametno da kažu što je lepo čuti. Lično nas starije generacije sa ŠAF-a su oblikovali upravo ti susreti koji su obeležili naše odrastanje. Nadam se da je i ovim generacijama to bitno i značajno…
Kod Vas se svake godine održava festival dečijeg animiranog filma “Zlatni puž”. Recite nam nešto više o ovom festivalu?
Javna ustanova Škola animiranog filma iz Vranja organizuje Svetski Dečiji Festival Animiranog Filma, “Zlatni puž”, koji se održava svakog avgusta u Vranju. U Vranju se od 1997. godine organizuje Internacionalna Dečija Radionica Animiranog Filma a od 2009. i Svetski Dečiji Festival Animiranog Filma. Radi se o manifestacijama koje su bienalnog karaktera, u parnim godinama održava se radionica a u neparnim festival. “Zlatni puž” finansira se sredstvima lokalnog budžeta Grada Vranja a sufinansira sredstvima Ministarstva kulture i informisanja. Značajnu pomoć u organizaciji festivala pruža i ambasada SAD i Italijanski institut za kulturu iz Beograda koji finansiraju dolazak umetnika iz svojih zemalja u Vranje. Cilj obe manifestacije je razvijanje kreativnog i umetničkog stvaralaštva dece i mladih u oblasti animiranog filma. Organizujemo i prateći program festivala koji se menja svake godine u zavisnosti od potreba i interesovanja polaznika (grafit, pisanje, crtanje, projekcije, muzika, dokumentarni film, fotografija…)
Pored učestvovanja na domaćim festivalima, svoje radove prikazujete i u inostranstvu. Recite nam nasto vise o tome ?
Učestvovanje na festivalima, radionicama i drugim događajima je naša omiljena aktivnost. Priznajemo da ne putujemo u meri u kojoj bi smo želeli zbog finansijske situacije. Ipak svake godine dese se makar dva putovanja u inostranstvo i makar tri u Srbiji. Ove godine smo bili u Bugarskoj (Balčik na Crnom moru) i u Francuskoj (prezentacija ŠAF-a u Kulturnom centru Srbije u Parizu) a očekuje nas vođenje radionice animacije u Makedoniji (festival Animax, Skoplje). Prošle godine je bila Austrija i Hrvatska. Putovanja su fantastična zbog razmene iskustva i stvaranje novih kontakata sa kolegama iz celog sveta. Najznačajnija nagrada u istoriji ŠAF-a je “Srebrni vitez” sa Festivala slovenskih i pravoslavnih zemalja. Nabrajanje svih domaćih i inostranih nagrada, diploma, pohvala i specijalnih priznanja bilo bi izlišno jer se radi o dugačkom spisku. Dugo postojimo i bez lažne skromnosti možemo reći da smo nosioci razvoja dečijeg animiranog filma u Srbiji.
Koliko grad Vranje i država Srbija prepoznaju značaj škole ?
Prepoznaju sasvim dovoljno… Nekad je u redu i da neko makar ceni i poštuje trud i rad koji se ulaže. A cene nas i uvek nas ističu kao primer dobre prakse jer se trudimo da obezbedimo i sredstva sa strane ne oslanjajući se samo na gradski budžet. Činjenica je da ŠAF opstaje pre svega zbog podrške grada Vranja i Ministarstva kulture i informisanja koje sufinansira naše projekte.
Zbog teške finansijske situacije mnoge škole u Srbiji imaju manjak sredstava za rad. Da li i vi imate probleme u ovoj oblasti i da li imate sponzore koji su prepoznali znacaj Vaše škole?
Poznati smo i priznati ali to nismo uspeli da materijalizujemo u dovoljnoj meri. Možda je razlog manja količine novca namenjena kulturi. Teška je situacija svuda u obrazovanju, zdravstvu pa i u kulturi. Socijalna slika Srbije je takva da ne možemo očekivati veća izdvajanja za kulturu. Ali to nas ne sprečava da bauljamo po internetu jureći konkurse, pozive, da čitamo sva ona uputstva, pokušavamo, apliciramo sa nadom da će se taj trud nekad isplatiti. Oni koji nas najviše podržavaju je grad Vranje, Mininistarstvo kulture, ambasada SAD i Italijanski institut za kulturu iz Beograda koji nekoliko godina finansiraju dolazak umetnika na festival “Zlatni puž”. Preko 20% ukupnog budžeta JU ŠAF-a obezbeđuje se iz projektnog finansiranja. Bilo je tu i podrške velikih kompanija iz Srbije koje u okviru društveno odgovornog poslovanja izdvajaju određena sredstva za festival kao što su Atlantik Grupa, Hemofarm, Viktorija grupa…Pokušavali smo i kod NIS-a i Telenora ali bez uspeha. Teško se izdvajaju sredstva za kulturu, decu, pa još dole na jugu Srbije gde se i ne troši mnogo, pa je i interes velikih kompanija nikakav. Privreda Vranja je u teškoj situaciji a najlogičnije bi bilo da oni pomažu svojoj deci sugrađanima ali…Pomažu nam privatnici iz grada u robi i uslugama koja je uvek značajna bez obzira na male vrednosti pomoći.
Oprema JU ŠAF je zastarela, kompjuteri su u očajnom stanju, nemamo tonski studio… Ali to nije nikakav problem. Klasična animacija koju mi preferiramo na ŠAF-u može se snimiti i sa običnim digitalnim fotoaparatom a slika i ne mora da se grafički obrađuje. Čak insistiram na što manjoj intervenciji na slici. Greška ruke, titraj kadra, loše bojenje i slično je nešto što nijedan Adobe ne može da izvede. Ne bi smo bili gadljivi da nam, ipak, neko donira nov računar opremljen legalnim softverom za obradu slike i montažu.
Da li Vaša skola daje deci dobar osnov za dalje školovanje, ne samo u oblasti animacije vec i srodnih oblasti poput dizajna, arhitekture, itd. ?
Bez njihovog dobrog angažovanja, rada i truda, učenja, konstantnog napredovanja i usavršavanja nema ličnog uspeha. Svako od njih individualno usvaja znanja i veštine u onoj meri koja njemu odgovara. Činjenica da očekujemo od svih da pokažu interesovanje, da nešto nauče i da ne troše svoje vreme uzalud. Oni koji su dugo na ŠAF-u a koje smo pratili više od osam godina (nijedan nastavnik u osnovnoj i srednjoj školi ne utiče toliko na njihov razvoj) imaju odličan osnov pre svega za život. Mogu da studiraju i diplomiraju bilo šta. Imali su dovoljno prilike da rade sa različitim predavačima, na različitim jezicima, da putuju, da rade kao volonteri na ozbiljnim poslovima, da se veruje u njih i da im se pruža šansa da pokažu sve što znaju. Jako smo ponosni na mnoge od njih. Ponosni smo i na one druge jer ipak je bolje da pet sati nedeljno provedu na ŠAF-u nego na ulici pa makar naučili da nacrtaju samo Čiča Glišu. A verujte da nam veoma često dolaze deca sa problemima u ponašanju iz nefunkcionalnih porodica koje šalje Centar za socijalni rad koji je prepoznao pozitivnu atmosferu na ŠAF-u kao dobro mesto za prevazilaženje nekih problema i perioda u životu. Tako da onaj gore spomenuti Čiča Gliša deluje veće od diplome nekog fakulteta. Sada se fakulteti završavaju lako,, a teško se postaje čovek pa makar i sa loncem na glavi.
Kakvi su dalji planovi u razvoju škole ?
Što bi rekli vranjanci “Zdravlje, će vidimo”. Na dobrom smo putu. Nema mnogo planova. Rad sa decom i mladima, održavanje festivala i radionice (toliko smo sigurni u sebe da to ne dovodimo i pitanje uprkos činjenici da mnogi festivali ne opstaju…), neka putovanja po svetu, upoznavanje novih ljudi, druženja… Strateški cilj nam je Erasmus ili Kreativna Evropa u narednih pet godina čime bi rešili i tehničku opremljenost.
VFX Serbia se zahvaljuje na ovom intervju i želimo ŠAF-u još puno uspeha i polaznika!
Neki od radova učenika: