Jean-Claude Mezieres je 1983. godine napravio ilustraciju za francuski magazin Pilote na kojoj su se Luke Skywalker i Leia iz Star Warsa sreli sa Valerianom i Laureline iz njegovog stripa u baru, okruženi vanzemaljcima koji podsećaju na bića iz oba serijala. Leia ih pozdravlja rečenicom, “Drago mi je što vas vidim!” a Laureline joj odgovara, “Dugo smo mi ovde”.
Mezieres je crtač za kog se smatra da je umnogome uticao na dizajn savremenog naučnofantastičnog filma kroz svoj strip Valerian et Laureline, pa je samim tim uticao i na ono što se postavlja kao zadatak pred kreatore specijalnih efekata. Osnovna karakteristika Mezieresovog uticaja jeste uvođenje patine na brodove, ambijente i kostime junaka koji u svom osnovu ostaju unutar vizuelnog žargona pulpy SFa pedesetih ali kroz utisak potrošenosti potpuno menjaju kontekst. Ovakav crtež pratio je i scenario Pierrea Christina koji je unutar koncepata koji se nadovezuju na klasične SF trope vršio subverziju u domenu rodnih uloga i ideološkog predznaka. Taj uticaj preneo je Lucas u Star Wars i od tada space opere sve češće imaju tu realističku dimenziju trošenja materijala, junaci nisu besprekorno čisti i ispeglani, a svemirski brodovi pokazuju znakove raubovanja. Kasniji rad Jamesa Camerona odnosno Neilla Blomkampa dovešće tu estetiku svemirskih rita i krntija na potpuno nov nivo jer će u te priče uvesti ne samo trošne objekte već i junake iz radničke klase prilično udaljene od isklesanih lica i tela Flasha Gordona ili Barbarelle, ali će se neumitno i udaljiti od imaginarijuma klasičnog SFa i njegovog pulpy dizajna.
Mezieresov uticaj na filmove je izuzetno dubok, počev od Star Warsa posle kog se samo granao. Kad je reč o njegovom konkretnom angažmanu, bio je nešto manji ali podjednako interesantan. Naime, Mezieres je verovatno najpoznatiji po tome što je bio jedan od dizajnera na Bessonovom filmu The Fifth Element koji je u određenom smislu i bio prvo ljubavno pismo ovog reditelja stripu Valerian et Laureline. U ovom filmu Mezieres je uradio redizajn Njujorka, naročito nekih prepoznatljivih obeležja kao što su yellow cabovi ili policijska kola. Sličan pristup redizajnu prepoznatljivih obeležja sadašnjosti i pomeranja u dalju budućnost prepoznavaćemo posle Fifth Elementa na mnogim mestima, pa recimo i u našem animiranom filmu Edit i ja Alekse Gajića.
Međutim, Mezieres je pre toga bio angažovan na jednom od zanimljivijih naučnofantastičnih filmskih ekscesa osamdesetih a to je nemačko-sovjetska ekranizacija Braće Strugacki pod naslovom Es ist nicht leicht ein Gott zu sein Petera Fleischmanna. Ovaj film se ne smatra definitivnom ekranizacijom te proze, pre par godina je Aleksej German snimio svoju verziju, ali na ovoj je radio kreativni tim Valeriana – scenarista Pierre Christin je pisao a Mezieres je radio delom iskorišćeni ali mahom na kraju neupotrebljeni concept art i storyboard.
Christin je kao scenarista bio prisutniji na filmu jer je sarađivao sa strip autorom našeg porekla Enkijem Bilalom na njegovom filmu Bunker Palace Hotel koji je inače sniman u Beogradu.
Studiji zaduženi za vizualne efekte: Industrial Light & Magic, Weta Digital, Rodeo FX, Hybride, Mikros Image, Mac Guff, Digital Factory. VFX supervizor produkcije Scott Stokdyk. Režija Luc Besson.
Tendencija koju su poslednjih godina u domenu specijalnih efekata doneli filmovi poput Gravityja Alfonsa Cuarona ili Lifea Daniela Espinose bila je usmerena ka stvaranju realističkih rekonstrukcija svemirskih putovanja i praktično permanentnu upotrebu neke vrste kompjuterskih intervencija. Junaci ovih filmova su za početak u bestežinskom stanju, nalaze se u ambijentima koji su replika ili uverljiva parafraza postojećih svemirskih postrojenja ili letelica. Space opere su međutim bile bazirane na potpuno drugim premisama, one su zanemarile naučni faktor i za početak uvek prikazivale brodove koji mahom potpuno volšebno imaju gravitaciju, često čak i bez prstenova koji bi hipotetički mogli da je proizvode svojim okretanjem. Poneke space opere poput Marvelovih Guardians of the Galaxy su uzele u obzir inovacije koje je doneo Gravity i nove tehnologije pa su imale barem po jednu zero gravity scenu, pouzdano vezujući junake za pod ili tlo ostatak vremena.
Bessonova ekranizacija Mezieresovog i Christinovog stripa pod naslovom Valerian and the City of a Thousand Planets drži se retro pristupa. Gravitacija je omniprezentna i nema nikakvih naučnih ili sitnorealističkih opterećenja. Kopča između estetike Gravityja i Valeriana postoji u uvodnoj sekvenci koja nas vodi iz 20. veka i prvog spoja u svemiru 1975. kada su Apollo i Sojuz imali randevu sve do 2150. godine kada se dešava Bessonova priča. U toj montažnoj sekvenci, Besson prikazuje postepenu transformaciju sveta od onoga što danas poznajemo kao svemirsko putovanje do nesputane futurističke fantazije. To putovanje u budućnost je na zanimljiv način zapravo putovanje u prošlost – ne samo u pogledu trendova u svetu filma, pa i tehničke realizacije efekata, već i idejno jer Besson praktično kaže da nam progres u dalekoj budućnosti donosi ispunjenje starih snova. To je uostalom na neki način i njegov sudbinski stav u pogledu Valeriana – svoj dečački san ispunio je na vrhuncu poslovne i rediteljske zrelosti.
Dizajn po duhu jeste blizak Mezieresovoj estetici ambijenata u kojima neko već živi i radi, međutim zadatak koji je postavljen pred efekte jeste da prikažu žestoko intenzivirano čulno iskustvo koje insistira na uvođenju futurističkih verzija poznatih stvari ali i potpuno novih pronalazaka odnosno bića koja imaju jasnu stripovsku stilizaciju i sugestivnu mimiku.
U tom pogledu, Besson zapravo pravi tehnički proboj eventualno u pogledu obima efekata koje je trebalo realizovati, naročito ako imamo u vidu koliko su oni prisutni čak i u filmovima koji ne govore o nepostojećim svetovima fantastike. U pogledu tehničke inovacije međutim, Valerian and the City of a Thousand Planets mahom postavlja već savladane zadatke pred svoje stručnjake za efekte.
‘Valerian’ sadrži 2,355 kadrova sa vizuelnim efektima, 600 više nego ‘Rogue One’.
Kompjuterski generisani likovi imaju stripovsku sugestivnost, iz samog izgleda se prepoznaje da li je reč o pozitivnim ili negativnim junacima i njihova ekspresija bazirana je na jednostavnoj mimici. Dakle. Valerian svakako ne zahteva suptilnost u glumačkoj igri kompjuterski generisanih likova kao recimo War for the Planet of the Apes. Štaviše, čak i likovi vanzemaljaca sa planete Mul koji evociraju Na’avije iz Avatara po svojoj tehničkoj realizaciji nemaju dovoljno prominentnu ulogu u priči da bi se pred njih postavili oni glumački zadaci koje su imali Cameronovi glumci pre osam godina.
Stoga, osnovni izazov u tehničkom pogledu u ovom filmu jeste dizajn. I zbilja Bessonov Valerian je film koji zaslužuje kolekcionarski tretman na Blu Rayu jer obiluje detaljima koji se mogu u potpunosti sagledati tek iz više gledanja.
Pojedine scene su međutim i dramaturški zapravo omogućene savremenim razvojem specijalnih efekata. Tu pre svega mislim na veliku bravura-sekvencu izvlačenja konvertera na svemirskoj pijaci. Sasvim je sigurno da su pored Bessona, ko-autori te scene majstori za specijalne efekte bez kojih ova kompleksna scena ne bi mogla biti realizovana. Kad govorim o nemogućnosti realizacije bez vrhunskog tima za specijalne efekte pritom ne govorim samo o tehničkoj usavršenosti već upravo o načinu razmišljanja koji omogućuje kreiranje takve scene u kojoj junak paralelno postoji i deluje u dve dimenzije, i pritom sreće niz kompjuterski generisanih bića u ambijentima koji takođe postoje u dve ravni. Uprkos visokom prisustvu kompjuterskih efekata u savremenim filmovima, ova sekvenca je jedna od onih za koje je jasno da ne bi bile ni zamišljane a nekmoli započete u periodu pre ovakvog napretka tehnike.
U tom pogledu Besson uspeva da snimi scenu koja je u duhu onih inovacija koje su donosili Zemeckis, Cameron i Spielberg kada su u filmovima poput Who Framed Roger Rabbit, Terminator 2, Jurassic Park ili Forrest Gump pomerali granice filmske iluzije kroz priču koja ih je činila neophodnim.
Valerian and the City of a Thousand Planets je po svojoj formi, sadržaju i budžetu film koji se mora smatrati holivudskim. Međutim, u svojoj suštini, na raznim nivoima, od glumačke podele do nekih idiosinkratičnih narativnih i vizuelnih detalja on to nije. Bessonovu zamisao u kojoj se vrlo često izlazi izvan holivudskog koloseka pune narativne efikasnosti, prate i majstori za efekte koji u mnogim situacijama realizuju i sitne offbeat momente kompjuterski generisanih likova. U izvesnom smislu Valerian ne samo tematski i stilski, već i po tim sitnim detaljima može biti posmatran kao film-blizanac drugom delu Guardians of the Galaxy koji je u scenarističkom ali i vizuelnom pogledu podosta odstupio od holivudskih kalupa ove godine.
Valerian and the City of a Thousand Planets je baziran na stripu iz kog su pozajmljivali možda i najuticajniji filmovi našeg vremena. Samim tim došao je u bioskope sa sličnim opterećenjem kao i John Carter Andrewa Stantona pre pet godina, i suočio se sa primedbama da su mnoge njegove postavke već viđene i korišćene. U tehničkom pogledu, isto važi i za Valerianove specijalne efekte jer se onda i oni neumitno porede sa filmovima koji su izrasli iz Mezieresovog i Christinovog načina razmišljanja. Međutim, estetika tih filmova, pre svega serijala Star Wars se u međuvremenu transformisala (pogledajmo recimo Rogue One) i Valerian danas može da se izdvoji pre svega svojom retro-estetikom koja biva urađena na najsavremeniji način.
Stoga, možemo reći da se Besson načelno ali ne i u potpunosti držao uzusa savremenog blokbastera i da je akcenat stavio ipak na ispunjavanje svog dugogodišnjeg sna da ekranizuje Mezieresov i Christinov strip. Ekipa zadužena za efekte je svojim radom uspela da isprati njegov autorski pristup i da se u istoj meri razlikuje od standarda koji postavljaju generički blokbasteri.
Autor teksta
Dimitrije Vojnov