Neill Blomkamp je proteklih nekoliko meseci zaintrigirao pojednako filmofile kao i specijaliste za VFX pokretanjem svoje vankuverske producentske kuće Oats Studios u kojoj je počeo da proizvodi kratke filmove sa namerom da na bazi reakcija fanova tako profiliše svoje buduće celovečernje projekte. Blomkampovi kratki filmovi su vrlo brzo privukli veliku pažnju javnosti, ne samo kvalitetom već i inovativnim poslovnim modelom.
Negde u isto vreme, prikazana su barem dva nova celovečernja filma za koje možemo reći da su izašli ispod Blomkampovog šinjela.
Kill Switch holandskog majstora za specijalne efekte Tima Smita, domišljat je naučnofantastični film koji na vrlo lukav način uspeva da pomiri želju publike za vizuelnim bravurama i potrebu producenata da imaju poznatog glumca na špici. Smit se dosetio da Dana Stevensa koji u vreme snimanja ovog filma još uvek nije snimio najveći blokbaster 2017. Beauty and the Beast ali je već počeo da stiče kultni status među ljubiteljima žanrovskog sadržaja sa filmovima The Guest i Colossal odnosno potonjom serijom Legion, uzme sa glavnu ulogu sa jednim preokretom – veći deo priče biće dat iz subjektivnog plana glavnog junaka, tako da Stevensa više čujemo nego vidimo, ali bez sumnje je tu.
Smit je pred sebe postavio veliki VFX izazov, da na skromnom budžetu prikaže apokaliptčine posledice procepa između dve dimenzije, da stvori utisak neprekinutih subjektivnih kadrova, i da integriše realne holandske lokacije sa animiranim futurističkim borbenim mašinama. Svežinu filmu svakako daju pomenute holandske lokacije koje su gledaocima nove i neistrošene tako da uz male digitalne intervencije postaju vrlo uzbudljive.
Subjektivni plan kao osnovno izražajno sredstvo filma korišćen je manje radikalno i manje dosledno od Najšulerovog Hardcore Henryja, i Smitov postupak svakako nije tako agresivan u pogledu ataka na čula kroz agresivne pokrete kamere i veliki broj pokretnih elemenata u kadru. Smit očigledno traga za čistijim gejmerskim ugođajem dok je Najšuler želeo da u gejmerski utisak donese i nešto od YouTube estetike ekstremnih sportova.
Za većinu savremenih blokbastera možemo da kažemo da su izrazito oslonjeni na VFX, međutim Kill Switch sa blokbasterima deli samo žanrovske preokupacije i oslonjenost na efekte. Štaviše, upravo u tome jeste unikatnost ovog filma. Naime, ovo je pokušaj da se niskobdužetni film umeša na žanrovsku scenu i oslanja se na domišljatost i veštinu reditelja koji je usput i specijalista za filmske efekte. Praktično, možemo da kažemo da je VFX filma Kill Switch upravo adut koji je autorima omogućio da za prihvaljivu cenu prikažu nešto što je mahom bilo rezervisano za skupe filmove. Otud se VFX ovog filma nalazi na potpuno suprotnom polu, ne kao sredsvo u rukama bogatih produkcija, već naprotiv baš kao sredstvo onih koje su siromašne a žele da izgledaju bogato.
Kada se saberu vrlo domišljato rešenje sa angažmanom Dana Stevensa koji je objektivno glavni junak filma a snimljen je za manji broj termina, i to sve spoji sa veštim VFXom, dobijamo recept kako kinematografije sa komercijalne periferije mogu da se umešaju u globalnu žanrovsku trku koja nosi i obraćanje vrlo vitalnom tržištu koje neprekidno vapi za SF i akcionim sadržajima.
Slične korene imao je i sam Blomkamp kada je u District 9 po tri puta manjoj ceni snimio spektakl holivudskih razmera. Pored scenarističke kreacije i rediteljske veštine, ključni adut u svemu tome bio je Blomkampov minuli rad u VFXu. Kill Switch se bazira na sličnom receptu. Naravno, ima tu i nekih specifičnih razlika, pre svega zbog rada na filmu Halo i kroz poznanstvo sa Peterom Jacksonom, Blomkamp je već tada bio pripreman za veliki proboj. Otud je District 9 imao ozbiljnu distribuciju.
Revolt Joe Mialea deli sa Kill Switchom glavnu glumicu Berenice Marlohe. U ovom filmu pored nje, glavnu ulogu igra Lee Pace, i ovog puta on je i imao broj snimajućih dana koji prate protagonizam njegovog filma. Mialeov film se dešava u podsaharskoj Africi i time jasno aludira na Blomkampa. Ovog puta, Afriku je zadesila invazija vanzemaljskih dronova, Pace igra američkog komandosa a Marlohe humanitarnu radnicu. Njih dvoje lutaju kroz pustoš dodatno razorenih afričkih varošica u kojima se narod naizmenično bori sa vanzemaljcima ali i među sobom.
Blomkampov kratki film Rakka praktično tretira slične okolnosti, s tim što su njegovi vanzemaljci bića a ne dronovi. Kod Mialea glavni adut su karakteri koje igraju Berenice Marlohe i Lee Pace, zatim razne gerilske strategije lokalaca u borbi za opstanak ali i za slobodu. U tom pogledu glavni vizuelni aduti su gotovo stripovska sugestivnost glavnih glumaca i vibrantne lokacije podsaharske Afrike. Vanzemaljski dronovi su dati kao mehanička čudovišta bez izrazitog identiteta, mahom u drugom planu ili u dubini kadra, i Miale ne stavlja preterani akcenat na njih jer svoju priču rešava među ljudima.
Tek u završnoj bici, kada junaci prevaziđu svoje konflikte i krenu u totalni rat, Miale daje određeni protagonizam vanzemaljskim dronovima. Otud možemo reći da Miale mudro ekonomiše svojim VFX kapacitetima, i da kroz priču zapravo dozira upotrebu kompjuterski generisanih dronova kako bi ispratio mogućnosti svoje produkcije.
Revolt je film snimljen skromnim sredstvima koji sa ponosom nosi svoju B-etiketu i što je još važnije sasvim solidno popunjava prostor koji je ostao upražnjen tokom čekanja novih celovečernjih projekata Jamesa Camerona i Neilla Blomkampa. U njemu je dosledno sprovedena ta estetika visokog SFa spojenog sa patiniranim, oronulim ambijentima i junacima koji su autsajderi a ne prinčevi ili na drugi način obdareni avanturisti. U vizuelnom pogledu, Miale koristi već izgrađen vizuelni žargon i vešto raspoređuje svoje VFX snage.
Ni Revolt ni Kill Switch nisu filmovi koji su imali značajan plasman na velikim ekranima. Ipak, kako nam pokazuje plasman Bessonovog Valeriana, danas je možda veći podvig organizovati plasman filma od 200 miliona dolara nego samu produkciju. Otud, kako je mali ekran postao sve bitnija destinacija za filmove, a u to treba ukalkulisati i Netflixove originalne filmove, naslovi poput Kill Switcha i Revolta ne treba da žale zbog svoje nebioskopske sudbine. Naprotiv, autori, i njihovi VFX saradnici treba da to imaju na umu i prilagode svoj izraz toj formi.
Uostalom, sada i direktni uzor ovih autora, Neill Blomkamp lično svoje probne radove namenjuje streamingu, i tu testira šta ide dalje, sve do velikog ekrana. VFX više nije alat bogatih, on je i moćno sredstvo za skromnije produkcije i kinematografije da zauzmu svoje mesto na tržištu žanrovskog filma. Kill Switch i Revolt su dobri prototipi filmova koji su nastali van Holivuda a mogu da se dopadnu publici koju je ono najbolje iz Holivuda formiralo.
Autor teksta
Dimitrije Vojnov