Darko Belevski – supervizor animacije “The Secret of Kells”

Kako ste počeli da se bavite animacijom i koja animacija vas je inspirisala u to vreme?

Moja priča je neobična iz više razloga. Prvi je, da sam u ove vode uplovio prilično kasno imao sam 29 godina i diplomu pravnika u džepu, a želeo sam da mi muzika bude profesija.

Character design-Darko Belevski, Copyright: Zatonyi, All rights reserved

Character design-Darko Belevski, Copyright: Zatonyi, All rights reserved

U toku studija, koje su trajale neobično dugo, jer me pravo nije naročito zanimalo, činjenica da sam bio student (sticajem okolnosti, udružena sa materijalnom nezavisnošću) omogućila je razvoj moje kreativne strane, pa sam to vreme maksimalno iskoristio da se poptuno posvetim muzici i grafičkom dizajnu, dvema stvarima koje su me tada najviše privlačile. Drugi razlog je, da sam se našao u studiju za crtani film slučajno i bukvalno, preko noći. Treći razlog je, da mi je sudbina kao animatora odlučena u poslednjem trenutku. Da bi cela priča bila jasnija, moram da opišem sudbonosnih sedam ili osam meseci u kojima se sve to dešavalo. Po stečenoj diplomi pravnog fakulteta u Sarajevu (studirao sam u Beogradu i Sarajevu)  trebalo je da čekam na posao najmanje pola godine, pa sam odlučio da oprobam sreću kao studijsku muzičar u Beogradu. Svirao sam klavijature, prethodnih godina sam povremeno dolazio na snimanje demo materijala u studio Druga maca u Beogradu i vreme provedeno u gluvoj sobi i režiji imalo je neodoljivu čar i privlačnost, pa sam odlučio da zaronim dublje u vode muzičke produkcije. Uzgred, nastup na Omladinskom fedtivalu u Subotici 1985. godine, dao mi je neku vrstu legitimacije za ozbiljnije bavljenje muzikom, pa sam želeo da to radim na pravom mestu, a ne u Tuzli, koja je tada bila daleko od onoga što je meni bilo potrebno. Ubrzo se ispostavilo da sam u studiju bio peti točak, dakle rezerva i da od stalnog angažmana neće biti ništa, ali sam u međuvremenu na neki način došao u kontakt sa animacijom, a da to nisam ni primetio. Snimali smo, naime, dosta muzike za TV reklame, koje su bile u velikom broju animirane, a muziku za njih je komponovao Zoran Simjanović. Glavni animator i režiser bio je pok.Veljko Bikić.

Darko_Zagrebfilm

Zagreb Film

Početkom jeseni 1988. ja sam već išao po Beogradu sa svojom crtačkom mapom i grafičkim portfoliom, pokušavajući da nađem bilo kakav posao te vrste, kad mi je vlasnik Druge mace Enco Lesić jedno veče rekao da je dogovorio sa Veljkom, da me uzme u ekipu za crtane filmove. Enco je pronašao elegantan način da me otkači, a Veljko je bio srećan da nađe još jednog čoveka za dugo očekivani, veliki projekat: TV seriju Leteći medvedići, koju je njegov studo radio u saradnji sa Zagreb filmom. Bilo je to u oktobru 1988, a studio se zvao FRZ Beograd (Filmska Radna Zajednica Beograd) sa sedištem u Domu kulture Vuk Karadžić. Tako sam sledećeg jutra zakoračio ne samo u novi studio, nego i u najveću i najlepšu avanturu u mom životu.

U to vreme, animacija se radila u raznim stilovima i tehnikama, ali je mene, kao i većinu mojih kolega, najviše inspirisala Diznijeva animacija. Na našu sreću, tih godina je počela renesansa klasične animacije u SAD. Mene je, još kao dete, fascinirala svaka epizoda Diznilenda, a ni Warner Bros. crtaćima iz Laku noć deco!nije bilo mane, tako da je američka animacija bila, za mene, daleko atraktivnija od Loleka i Boleka, Male krtice, Profesora Baltazara i drugih, istočnoevropskihih produkcija.

Možete li nam nešto reći o svojoj prvoj animaciji?

Prve animacije, kojih se sećam, bile su flip book animacije, koje sam crtao još pre nego što sam krenuo u osnovnu školu. Vraćao sam se toj formi tokom celog školovanja, pogotovo na časovima na kojima nismo učili novo gradivo, a mene nisu prozivali pred tablu. Jednom sam na televiziji video da se pravi crtani film radi tako što se likovi crtaju na providnim folijama, a scenografije slikaju na papiru, pa sam u svojoj dečijoj naivnosti pokušao isto to tušem i tempera bojama, prvo na celofanu, a onda i na nekim tvrđim folijama i čudio se što nije uspelo. U isto vreme, zahvaljujući prijatelju iz susedstva, koji je imao 8mm projektor i kratke crtane filmove sa Diznijevim junacima, donosio sam njegove rolne u svoju sobu i provlačio ih kroz dia-projektor, pa tako proučavao tajne majstorke animacije, gledajući crtaće sliku po sliku. Sve što sam tada naučio sleglo se negde u zakucima pamćenja, dok dvadesetak godina kasnije, kad sam počeo i sam da animiram, nije ponovo isplivalo na površinu. U FRZ Beograd sam u rekordnom roku postao asistent animatora (u njihovom žargonu prvi animator), ali su me naprasno izbacili na ulicu moj dolazak i odlazak iz studija zaslužuje posebno poglavlje, pa sam odlužio da pokušam sreću u Zagrebfilmu, gde su me lepo prihvatili, ali sam morao da krenem iz početka. Olakšanje je bilo, što je produkcija bila ista, s tim da sam sad bio na izvoru. Nije potrajalo dugo dok nisam uradio svoju prvu animaciju u Letećim medvedićima.

Da li ste imali instruktora ili ste animaciju učili sami?

Većinu stvari koje volim i znam da radim, naučio sam autodidaktički, uglavnom uz pomoć literature i, od početka novog veka, Interneta, ali i saveta retkih kolega, koji se nisu plašili da podele sa mnom nekoliko tajni zanata. Osnove animacije saznao sam iz knjige “Škola crtanog filma Borivoja Dovnikovića. Prvi zadatak koji sam dobio u FRZ Beograd je bio da pročitam sve što je bilo u toj knjizi i ja sam ga sa zadovoljstvom ispunio. Način i organizacija rada u studiju verno su oslikavali uputstva data u priručniku. Veljko Bikić i Miroslav Lj. Jelić, kao ključne figure u FRZ, su mnogo pomogli praktičnim savetima i rešenjima, koja su bile plod njihovog dugogodišnjeg iskustva u struci, ali je proces učenja najbolje opisao Vlada Vesović, danas istaknuti poznavalac i učitelj stripa, kad mi je rekao: Sve ti to učiš sam, i bez njih bi pre ili kasnije nadošao na to šta i kako treba da radiš. Ovo obavezno prenesem mojim studentima, kad god se za to ukaže prilika, jer ima mnogo istine u tome. Autodidaktički način ponekad zahteva više vremena i strpljenja, pa nije na odmet imati mentora, koji će ukazati na prečice i gotova rešenja.

Da li vam je neko od poznatijih animatora bio uzor?

Ja sam prvenstveno želeo da naučim i usvojim stil animacije, jer je to bilo na dohvat ruke. Informacije o pojedinim animatorima, osim ako se radilo o autorskim filmovima, bile su vrlo retke. U to vreme se pojavila legendarna knjiga, s pravom smatrana Biblijom crtanog filma, Disney’s animation: The Illusion Of Life (Frank Thomas, Ollie Johnson), u kojoj sam prvi put mogao identifikovati znane likove i scene iz omiljenih filmova, kao kreacije ovog ili onog animatora. Prvi, koji mi je postao omiljen, bio je Fred Moore, tvorac klasičnog Disney dizajna i animacije. Onda su sledili i drugi, svako na svoj način je bio inspiracija i poticaj. Nabavio sam i pročitao velik broj knjiga koje su posvećene Disney studiju i njihovim filmovima, ali su od jednake važnosti lekcije Art Babbit-a i novi zavet crtanofilmske Biblije: Animator’s Survival Kit Richard Williams-a. Istine radi, Tex Avery, Chuck Jones, Ken Harris i ostali, koji se smatraju majstorima kratkih filmova, su takođe imali veliki uticaj na mene. Na kraju, ali ne manje važan, je Don Bluth i njegovi filmovi. Drugo je pitanje, koliko sam od svega naučenog mogao da upotrebim u svom radu, jer nije svaki film ili TV serija pružala šansu za to.

Budući da sam fizički bio daleko od izvora informacija ili šanse da radim u studijima u kojima su nekad radili ovi velikani, knjige i filmovi su bili jedini adekvatan način usavršavanja. Vremenom sam imao priliku raditi zajedno sa animatorima i režiserima, koji su bili tamo i to je bila prilika da se uverim da smo se razvijali u istom pravcu i usvojili sličan način razmišljanja i odnosa prema animaciji, bez obzira na to gde smo se usavršavali.

Kada ste i kako došli u Mađarsku?

Početkom 1991. moglo se osetiti da je rat u Hrvatskoj neminovan, pa sam počeo da razmišljam o odlasku u inostranstvo, ali nisam imao nikakav određen cilj. Te godine, u januaru, desilo se nešto zaista neobično i potpuno jedinstveno: Disney je odlučio da obezbedi trening i stipendiju u trajanju od dve godine četvorici animatora iz Istočne Evrope. Njihov agent je bio u Zagrebu i objasnio da kandidati moraju da urade test animacije i pripreme portfolio, koji je trebalo da sadrži određen broj radova na unapred date teme. Ne treba posebno naglašavati, da smo mi, koji smo tada radili u Zagrebfilmu, bili u velikoj prednosti u odnosu na sve ostale. Dve ili tri sedmice smo svi radili na testu, uprava je ljubazno dozvolila da koristimo studijski kompjuter za tzv. probu olovke i nadali se da ćemo baš mi biti srećnici, koje će pozvati u Ameriku. Znao sam da je to jedinstvena i neponovljiva prilika u životu- bolja nego petica na Loto-u i da ne smem omanuti. Problem je bio, što sam već nekoliko meseci radio kao supervizor asistencije (clean-up) i nisam animirao sve to vreme, pa sam bio van forme. Tako se desilo da su dvoje mojih kolega dobili stipendiju i kartu za Disney, a ja nisam.Treći i četvrti stipendisti su bila dva Rusa, ako se dobro sećam. Tada sam čvrsto odlučio da sam pokušam proboj, pa sam poslao portfolio studiju Don Bluth-a u Irsku, gde su me ljubazno odbili. U međuvremenu su producenti serije Leteći medvedići odlučili da preostale epizode prebace u Budimpeštu, u studio Panonijafilm i meni se učinilo da bi to bila dobra šansa da odem van, a opet radim na projektu koga dobro poznajem. Nisam se prevario, jer su u Panoniji zaista bili srećni, što će imati nekoga sa mojim iskustvom.

Da li je tada osim Vas bilo i drugih stranaca u Panoniji?

Pričalo se da ima Vijetnamaca, ali se ispostavilo da je informacija poluistinita. Tek godinama kasnije sam saznao celu priču o njima, ali u Panoniji ih nisam video. Bila je jedna grupa bugarskih animatora i oni su znali nešto srpskog, a ja par reči na makedonskom, pa smo se razumeli, što je bilo pravo osveženje u kompletno mađarskom okruženju. Kasnije su stigli i neki vojvođanski Mađari, s kojima sam se dugo i lepo družio i oni su mi pomagali u tumačenju i prevođenju, kad god je trebalo.

Šta se desilo po završetku rada na Letećim medvedićima?

7th brother_fast inbetween

7th brother

Prvi ugovor sam dobio na dva meseca i radio sam kao animator. Onda se stigle nove epizode, pa se ugovor produžio, a po završetku serije se već znalo da sledi novi projekat i mogao sam da biram, hoću li ostati ili ću ići dalje, na Zapad. Ostao sam, jer sam se dobro osećao, a i nisam bio suviše daleko od svojih a u toku rata, ne samo moja najbliža rodbina, nego i prijatelji, poznanici i njihovi prijatelji su uvek imali gde da dođu i prespavaju, na putu u neizvesnost ili vraćajući se iz nje. Baš tada, Panonija je prestala da bude državni studio i morala se sama brinuti o poslovima, pa su strane produkcije počele da stižu u sve većem broju. Shvatio sam da mi na noge dolazi posao, radi koga sam krenuo u svet, pa nisam žurio sa nastavkom putovanja. Tada sam animirao u Sedmom bratu(The Seventh Brother), “Šelmu(Aron and the Book Of Magic, Die Shelme vom Schelm)- gde sam na veliko zadovoljstvo producenata i režisera bio zadužen za lik zlog čarobnjaka,koji je, budući bez imena, na kraju produkcije dobio ime Darko! Na engleskom ovo ime zvuči mračno, pa je posve odgovaralo ulozi. Mnogo godina kasnije, Tomm Moore mi je rekao da ga je ime oduševilo snagom i značajem koje iz njega zrači (opet zbog engleskog dark), dok je njegovo tako svakodnevno Tomm.

Die Shelme vom Schelm

Die Shelme vom Schelm

Radili ste na filmu The Secret Of Kells kao supervizor animacije. Možete li da podelite sa nama svoje iskustvo na ovom filmu. Koja vam je omiljena scena, koliko dugo ste ga radili, koliko animatora?

The Secret Of Kells

The Secret Of Kells

U jesen 2004, posredstvom Ciare Breslin, koja je tada bila production manager, razmenio sam nekoliko e-mailova sa Tomm Moore-om, režiserom filma. Oni su želeli da im pomognem u pronalaženju odgovarajućeg studija u Mađarskoj, u kome bi radili deo produkcije, na šta sam ja spremno predložio dva studija u Kečkemetu. Tomm mi je tada poslao nekoliko ilustracija za film, čiji je grafički stil bio neobično blizak mađarskim Narodnim pričama, koje se i danas rade u Kecskemetfilm studiju, pa sam mu za uzvrat poslao ilustracije iz ove TV serije, da čujem njegovo mišljenje. Kao rezultat toga, Tomm je došao u Kečkemet i odneo u Irsku sve što je pronašao u vezi sa ovim epizodama i korišenim materijalima i to su koristili kao dodatnu inspiraciju u finalnom dizajnu za Kells. U početnom oduševljenju, Tomm je predložio da ja budem režiser animacije u ovom filmu, ali se ispostavilo da je bilo suviše rano za takav potez, jer je do realizacije filma došlo tek tri godine kasnije. U međuvremenu je koprodukcijski pratner iz Belgije postavio uslov da oni obezbede režisera animacije, pa je Tomm povukao svoj predlog. U svakom slučaju, kad je do konačne realizacije došlo, studio u Kečkemetu mi je ponudio da budem supervizor njihovog dela animacije (otprilike 2/3 filma), što sam sa zadovoljstvom prihvatio. Najveća poteškoća bila je animirati potpuno dvodimenzionalne likove, vrlo specifičnog dizajna, tako da izgledaju prirodno i u prostoru. Radili smo sa brojnim animatorima u Mađarskoj, ali i nekoliko iz drugih zemalja -prvenstveno onim profesionalcima, koji su već stekli iskustvo, radeći na pre-produkciji i prvim animacijama u studiju u Irskoj (Cartoon Saloon, Kilkenny). Sve ukupno, pretpostavljam da je bilo 25-30 animatora u različitim fazama produkcije. Animacija je počela u junu 2007. i završena je pred Božič iste godine, a ja sam tih pola godine živeo u maloj sobi u studiju i odlazio kući samo za vikend.

Omiljena scena? Cela jedna sekvenca, u kojoj vukovi nasrću na Brendana i gde po prvi put sreće vilu Ešlin. Pošteno smo se znojili radeći na tom delu filma, poneke kadrove smo popravljali i doterivali više puta. Jednostavno, nismo mogli da pronađemo uverljiv način za pokrete veoma stilizovanih vučjih figura. Karakteristično za ceo film je, u stvari, da je stalno trebalo kočiti – animacija je morala biti redukovana, ali ne i siromašna, što je prilično apstraktan pojam, ali smo vremenom naučili šta to znači.

Da li možete da izdvojite neke projekte na kojima ste radili i kojih se rado sećate?

Rado se sećam prvog projekta, kao svih prvih stvari u životu: Letećih medvedića. Sledeći naj-projekat je bio The princess and the pea, celovečernji film, koji se radio u Budimpešti, za američke producente i tržište u SAD. Od svih starosedeoca u studiju Panonija, rukovodsvo je izabralo mene za mađarskog režisera animacije i poslalo preko okeana, da dva meseca radim sa režiserom na pripremama filma. Bili smo na samom jugu Utah-a, u varošici St. George, okruženi tipičnim Western pejsažom. Da sam birao, ne bih bolje izabrao. To je bila prva od, za sada, tri produkcije tokom svih mojih godina u animaciji, u kojoj smo imali fiksne plate, za to doba odlične i sjajne uslove za rad. Usledio je poziv u Hahnfilm iz Berlina, gde sam po prvi put radio u ulozi režisera animacije u nemačkom bioskopskom hitu Werner 3. Vrlo lepe uspomene me vežu i za Cartoonfilm studio, takođe u Berlinu, gde sam radio u prvom Der kleine Eisbaer filmu, a još lepse je bilo kad su me poslali u Budimpeštu, da kao njihov režiser animacije uradim istoimenu TV seriju od 13 epizoda. Tako sam bio gastarbeiter u svojoj kući.

Pinocchio crew

Pinocchio crew

U celini gledano, najlepše iskustvo do sada, bio je rad na novoj verziji Pinokija u režiji Enca dAla, pre dve godine u Luksemburgu. Ja sam dobio ulogu vođe tima od deset animatora, cela ekipa je brojala oko trideset ljudi iz raznih krajeva Evrope, a bili smo kao jedna porodica…retko se dešava da se stvori tako prijatna i izuzetno prisna atmosfera, u kojoj se svi jednako dobro osećaju i dele ne samo radne obaveze, nego i gotovo sve slobodno vreme. Film se upravo premijerno prikazuje u Mađarskoj, dobio je zapažen publicitet svuda u svetu, a nedavno je nominovan za prestižnu European Film Award 2013.

Kao šlag na tortu, dolazi moje najnovije iskustvo: ponuda da budem režiser animacije u prvom studiju te vrste na Barbadosu! Prihvatio sam, pretpostavljajući da je to jedinstvena prilika u životu i proveo tamo nezaboravnih 5 meseci, ali sam bio prinuđen da se vratim u Evropu, kad se priča tragično završila. Inače sam radio i na animiranim projektima u Izraelu i Tajvanu. U poslednjie vreme, praktičnije je da radim takve stvari sedeći u svom studiju nedaleko od Budimpešte.

Na čemu trenutno radite i imate li neki novi projekat u planu?

Sa Barbadosa sam se vratio u martu 2013. i pokušao da iz Mađarske nastavim neke projekte, koji su tamo započeti, ali nije išlo. Tako sam se našao u nezavidnoj situaciji da sam jedva našao posao. Kao što to biva, jedan kolega i prijatelj mi je ponudio da podelimo ono na čemu je on radio, dok se ne snađem za nešto bolje i tako sam, po ko zna koji put, krenuo od nule. U poslednje vreme, srećom, stizu ponude sa više strana, pa sad imam i previše posla, ali još nisam našao onaj pravi. Verovatno treba još malo vremena. U igri su dva celovečernja filma, jedna TV serija, rad na interaktivnoj aplikaciji za tablet i animacija po narudžbi ministarstva obrazovanja, koja obuhvata 500 x 5 minutnih flash filmova, sa materijom iz školskog gradiva. Kad se posao malo ustali, krenuću sa ostvarenjem nekih mojih ideja i projekata, koji bi trebalo da obezbede trajniji angažman i donesu stabilnije prihode.

Da li ste razmišljali da kod nas otvorite školu animacije?

Holidays Fathers

Holidays: Father’s Day

Škola animacije. Kad god je neko spomene, u meni se bude dva oprečna stava: prvi govori u prilog škole, kao pravog mesta, gde se sve što je u vezi sa animacijom, može naći na jednom mestu i gde je uživanje ići na nastavu, raditi domaće zadatke itd. i drugi, koji nemilosrdno upozorava na činjenicu, da niko ko dobije diplomu jedne takve škole, još uvek nije ni animator, a još manje režiser animacije, a da ne govorim o Master Of… i sličnim, bombastičnim titulama. Čast izuzecima! Predavao sam i na jačim školama, kao što je ona u Babelsbergu, ili Viborgu, a i na komično slabim, koje neću  da imenujem i svima je zajedničko to, što studenti jedva zagrebu po površini, tek što nauče, slikovito rečeno, slova i brojeve, a diploma im je već u džepu. Međutim, to ih ne čini ni piscima, ni matematičarima. Očigledno je, da je u mnogim slučajevima “škola animacije samo posao  u pitanju (čitaj: novac) i da nikoga nije briga šta će ti diplomci moći da rade kad napuste učionice. Objektivo gledano, tri ili četiri godine je premalo vremena, da studenti nauče klasičnu animaciju, a bez nje nema ni jedne dobre animacije. S druge strane, animacija je svuda oko nas, u sve više oblika i agregatnih stanja, dakle trebalo bi da bude dovoljno posla za sve, ali stvarnost ne daje takvu sliku. Mislim da bi otvaranje škole animacije imalo opravdanje jedino ako se obezbedi dovoljno posla za buduće diplomce.

Holidays Mothers

Holidays: Mother’s Day

Moje lično iskustvo sa školama animacije je da, kao predavač, uživam u svakom satu provedenom sa studentima i uvek se trudim da im prenesem sve što sam naučio i proživeo, ne samo u studiju, nego i ličnom i porodičnom životu, u kontaktima sa drugim ljudima i kulturama…to sve daje obrise stvarnog života i po pravilu nailazi na sjajan prijem.

Da li ste do sada radili na nekom kratkom filmu i imate li neki savet za mlade animatore koji žele da naprave svoj film?

Radio sam i povremeno još uvek radim na kratkim filmovima kolega i studenata. Obično je u pitanju pomoć, da se film na vreme završi. Najvažniji savet svima, koji žele da urade svoj film je: razmislite dobro, šta i kako ćete reći svojom animacijom! Bez jake priče i jasne poruke, nemojte se upuštati u to, jer je proces dug i zamoran, pa bi sav rad mogao biti uzaludan. Ako imate priču i poruku, uverite se da će je i drugi razumeti, gledajući vaš film. Nemojte da vas zavara činjenica, da je vama sve jasno i logično, pa mislite da će i drugima sigurno biti. Ispričati priču nije lako, a još teže je privući i održati nečiju pažnju i probuditi želju da sazna šta će biti na kraju. S druge strane, sve što mislite da će doprineti kvaliteti filma, upotrebite bez razmišljanja. Budite inventivni, nije sve u novcu i skupoj opremi. I ne plašite se ispravki, promena, prekrajanja i ponovnog sklapanja. Sve je to deo kreativnog procesa.

 Pored animacije se uspešno bavite i fotografijom. Koliko bavljenje fotografijom može da pomogne animaciji i obratno?

Uz crtanje, koje je oduvek bilo deo mog svakodnevnog života, zanimala me muzika,  fotografija,  film, video… i još ponešto. Ništa neobično, kad je neko mlad. Mene su te stvari ozbiljno privlačile, pa sam pokušao da naučim što višeBory vár_esk_1rtch i uđem dublje u njihovu suštinu koliko je to bilo moguće, obzirom na okolnosti. Dugo sam verovao da će muzika biti moj životni put. Fotografija je uvek bila pri ruci i tek kad nisam mogao da dam dovoljno oduška drugim, tada važnijim stvarima, posvećivao sam joj više vremena. Digitalna revolucija je učinila proces stvaranja fotografije bržim i jednostavnijim, pa sam joj se vratio i počeo ponovo da učim, što ne prestaje ni dan danas. Jedan moj nemački kolega, sjajan grafičar, slikar, lay-out crtač i vrstan fotograf je primetio da su moji subjekti uglavnom ljudi, dok su njegovi pejsaži, arhitektura i sl., što je objasnio činjenicom da sam ja animator, a on scenograf. Bavljenje fotografijom bez sumnje može da pomogne razvoju osećanja za kompoziciju, odnos svetla i sene, kontrasta, boje isl., ali za mene je prvenstveno beg od animacije, nešto što je isto tako privlačno, a opet drukčije. Lepo je biti sam i fotografisati, ali je još lepše komunicirati sa osobom koju slikate, igrati se svetlom i perspektivom, a da ne spominjem poziranje, mimiku i sl. Voleo bih da mogu da joj posvetim više vremena.

Darko Belevski – 500 pix portfolio

Šta po vama može da doprinese popularizaciji tradicionalne animacije na našim prostorima i u svetu uopšte?

Povećanje nivoa ukusa stvaralaca i publike u prvom redu, veća zahtevnost za estetskim sadržajima, tačnije potreba (potražnja) za kvalitetom. Tradicionalna animacija je ručni rad, čak i ako koristite kompjuter. To je zanat, koji se uči i usavršava, pa ste prvo šegrt, onda majstor, a ako ima još nešto, na kraju možete da postanete i umetnik. Nadam se da je svima jasno, da se animacija radi iz ljubavi, a ako od toga može i da se živi, još bolje. Tu bi priči bio kraj, da animacija nije deo velikog biznisa, bilo da je u pitanju film, TV ili Internet. Produkcije se rade da bi se obezbedila zarada, a po toj logici, troškovi treba da budu što manji, vreme proizvodnje se skraćuje iz godine u godinu, a mera kvaliteta se stalno snižava, pa je danas dovoljno da finalni proizvod bude podnošljiv. Sve to stvara ogroman raspon u kvalitetu filmova koji se puštaju na tržište, od super produkcija na jednom kraju skale, do bofla na drugom. U takvom okruženju i uz sve veću i raznovrsniju upotebu računara, tradicionalna animacija čini jako mali deo globalne produkcije, pa ju to čini manje kurentnom. Što, naravno, ne znači, da pojedinci a ja bih voleo da verujem SVI koji se bave animacijom, ne treba da učine sve što je u njihovoj moći, da ovladaju znanjem tradicionalne animacije, koja je, kao što je to već mnogo puta ponovljeno, osnova svake dobre animacije.

Imate li neki savet za mlade artiste koji žele da se bave animacijom? Da li možete da preporučite neku literaturu ili film?

Saveta imam mnogo. Uvek volim da počnem sa osnovnim:

  • Svi smo mi izabrali animaciju, ali ona će odabrati samo neke od nas.Darko_juli2011
  • Animacija je način života, ne samo zanimanje. Ako mislite da je to posao kao svaki drugi, nikad nećete dotaći njeno biće, zato bolje dobro razmislite pre nego što uplovite u njene vode.
  • Ako ste već uplovili, znajte da je put dug i da sve zavisi od vas samih. Učite bez prestanka i takmičite se sa samim sobom. Učenje je lepo i zabavno, a svaki uspešno animirani kadar je olakšanje, ohrabrenje i dobar razlog da budete ponosni. I da sutra budete još bolji.
  • U svemu što radite, idite uvek do kraja. Nemojte silaziti sa voza na usputnim stanicama, putujte do glavne. Možda nećete imati priliku da naučite sve ili isprobate sve što ste naučili, ali idite što dalje možete. Tek tako će i oni prvi koraci imati smisla.
  • Naučite da gledate analitički. Ne samo animirane filmove, nego i svet oko vas.Videćete da je svakodnevnica mnogo bogatija, nego što na prvi pogled izgleda.
  • Učite od boljih i iskusnijih, a svoje znanje prenosite mlađima. Vaše znanje neće postati manje, ako ga podelite sa drugima. Vi ćete postati veći.
  • Nećete postati ANIMATOR, dok niste proveli 10 000 sati radeći animaciju. To je prvih 10 godina staža.(Malcolm Gladwell Outliers-The story of success)
  • Pomirite se sa činjenicom da će vaš trud, rad i talenat širokim masama ostati nepoznat. Takođe se pomirite sa činjenicom da vas (gotovo) niko neće ohrabrivati i podržavati u ovome što radite, jer je animacija u očima prosečnih ljudi neozbiljan posao, a samo je pitanje vremena, kada će i vaši najbliži izgubiti veru. Ostaju vam kolege animatori za utehu i ohrabrenje. Budite dobri prema njima i čuvajte ih.
  • Kada jednog dana postanete supervizor ili režiser animacije, setite se kako je bilo vama na samom početku i uradite ono, što ste tada poželeli da vas supervizor uradi za vas. Nikada nemojte smesti s uma, da je celo jedno ljudsko biće u produžetku te ruke, koja drži olovku ili kompjuterskog miša.
  • Čitajte sve što vam dođe do ruke, a naročito The Art Of… monografije. One su sjajna prilika da se uverite, kako su i najbolji animirani filmovi startovali kao sasvim prosečna priča, sa nimalo uverljivim likovima i banalnim zapletom, te da su prošli kroz brojne faze, dok nisu postali deo klasike.
  • Gledajte ne samo dobre, nego i loše filmove. Lakše ćete uvideti greške, a vremenom ćete znati i šta je trebalo da se uradi, pa da bude dobro. Imaćete u glavi svoju verziju, koja je bolja od originala.
  • Pokušajte da prođete kroz sve faze filmske produkcije, videćete da je mnogo interesantnije nego što mislite. Što više stvari znate, više ljudi vredite.
  • Ako imate osećaj da radite pravu stvar na pogrešnom mestu, krenite ka pravom mestu, bez obzira gde je. Znaćete, kad budete stigli, da ste tamo.

Više informacija o Darku, možete naći na: graphic portfolio, storyboard portfolio, IMDB, Linked In, YouTube, Facebook, 500pix

Ilustracija - Darko Belevski

Ilustracija – Darko Belevski

One thought on “Darko Belevski – supervizor animacije “The Secret of Kells”

  1. Suzana says:

    Tako mi je drago čuti kad naši ljudi u svijetu nađu svoju sretnu zvijezdu…i pozdrav od nas dvije iz Tuzle -tete Etelke i moje malenkosti koju takođe puno toga lijepog veže za Belišće..i hvala mojoj drugarici što je stavila ovaj članak na fb…svaka čast!!!!

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s