Intervju – Rastko Ćirić

– Recite nam nešto o vama, čime ste se bavili pre animacije, da li se sećate nekih animacija iz detinjstva i šta vas je inspirisalo da počnete da se bavite animacijom?

"Partizani" Jedan najranijih crteža iz detinjstva Rastka Ćirića.

“Partizani” Jedan najranijih crteža iz detinjstva Rastka Ćirića.

Rođen sam sredinom prošlog veka u Beogradu, u umetničkoj porodici. Otac Miloš i majka Ida su se i upoznali na Akademiji primenjenih umetnosti, na kojoj će prvo predavati moj otac, pa mnogo kasnije i ja, pošto na njoj budem diplomirao i magistrirao. Par godina posle rođenja, čim sam mogao da držim olovku u rukama dobio sam svoj mali radni sto pa sam se, kao i sva deca, trudio da imitiram roditelje. Oni su na svojim radnim stolovima crtali, slikali, rezali grafike, radili ilustracije i to je bilo nešto što sam ja smatrao za normalno; mislio sam da tako odrastaju sva deca. Čudio bih se kad bi neko priznao da ne zna da crta. A moj ujak Vladan, majčin brat, sa kojim smo živeli u istom velikom stanu, bio je sjajan je pijanista i u njegovoj sobi sam mogao prvi put da pipnem klavir i proizvedem prve tonove. Naravno, nisam tada bio svestan u kojoj meri će sve to odrediti moj budući život i rad.

Početkom šezdesetih, u vreme kad sam pošao u osnovnu školu, televizori su bili retkost, ali mi smo imali sreće da ga imamo. Naravno, televizori su bili crno-beli, postojao je samo jedan kanal i crtani filmovi nisu bili često prikazivani. Kad bi se to desilo, onaj ko je bio najbliži televizoru vikao je “crtani!!” a mi deca smo dotrčavali sa svih strana, gde se ko zadesio. Crtani filmovi u boji mogli su se videti samo u bioskopu i to su najčešće bile Diznijeve dugometražne bajke. Najviše smo ih gledali u bioskopu na moru, gde smo letovali svake godine. Animacijom sam počeo da se bavim tek posle diplomiranja, na predlog mog mentora Bogdana Kršića, a uz podršku prof. Nikole Majdaka sa Fakulteta dramskih umetnosti, koji je baš tada osnovao Radionicu za animirani film na Fakultetu dramskih umetnosti. Plašio sam se da će animacija, pošto je tražila mnogo vremena, ugroziti moj rad na likovnoj grafici. To se zaista i desilo, ali me je animacija toliko uvukla u sebe, da mi to kasnije nije bilo ni važno; posle 5-6 godina sam praktično i prestao da se bavim grafikom na uštrb animacije.

– Možete li ukratko da nam opišete kako je animacija počela kod nas, ko su bili naši prvi animatori i da li su neki od tih prvih radova sačuvani?

Istorija srpskog animiranog filma počinje posle Drugog svetskog rata, bez ozbiljnijih prethodnika. Prvi animirani film u Srbiji bio je vaspitni lutka film PIONIR I DVOJKA Vere Jocić iz 1949. godine. Vera Jocić je animiranje lutaka učila kod čuvenog Jirži Trnke u Češkoj. Film i danas dobro izgleda, a tada je dobio važne međunarodne nagrade. Posle veće pauze i par manje značajnih lutka filmova, prvi profesionalni crtani animirani film ČOVEK OD KREDE potpisao je Nikola Majdak 1963. godine, za kojim će slediti kontinuirana proizvodnja sve do danas. Animirana produkcija u Srbiji od tada sastojaće se uglavnom od crtanih filmova, a njihovi autori biće ili novinski karikaturisti ili ilustratori i dizajneri sa umetničkih akademija. U ta imena spadaju Borislav Šajtinac, Dušan Petričić, Divna Jovanović, Vera Vlajić, Zoran Jovanović, Veljko Bikić, Nedeljko Ubović, Steva Živkov, Rastko Ćirić i mnogi drugi. Država se danas skoro uopšte ne brine za razvoj animacije, jedva finansira par kratkih filmova godišnje, tako da je glavna produkcija u rukama entuzijasta i umetničkih škola.

– Koji je vaš prvi animirani projekat? Da li ste imali nekog mentora ili ste animaciju učili sami?

Rastko Ćirić

Rastko Ćirić

Posle studentskih minijatura i vežbica, prvi moj animirani projekt bio je ODLAZI CIRKUS, četvorominutni film rađen na muziku Đorđa Balaševića. To je bio i moj magistarski film. U Majdakovoj Radionici za animirani film uradio sam svoje prve vežbe, ali nije postojala organizovana školska nastava iz animacije, tako da sam animaciju učio sam, po sistemu pokušaj-greška. Moje prvo iskustvo sa animiranim filmom bilo je prilično traumatično: prvih nekoliko minuta filmske trake sa 5 minijatura koje sam snimio na 16mm traci bili su poslati na Televiziju na razvijanje. Jedva sam čekao da vidim kako izgleda animacija koju sam danima snimao sličicu po sličicu, ali materijal se vratio u obliku potpuno oprane i providne filmske trake; morao sam sve da snimam ponovo. Mučio sam se i sa svojim prvim filmom (sad to znam, tada sam mislio da tako treba); prvu verziju filma Odlazi cirkus sam uradio pod amaterskim uslovima, na super osmici. Ton nije bio sihnronizovan, nego sam ga puštao sa strane, sa audio kasete. Tek posle odbrane magistarskog rada dobio sam šansu, uz pomoć prof. Majdaka i Neoplante filma iz Novog Sada, da ponovo realizujem film u pravim profesionalnim uslovima.

– Iza sebe imate 14 odličnih animiranih kratkih filmova i stalno ste prisutni na domaćim i stranim festivalima. Da li imate neku poruku mladim umetnicima, studijima i školama u Srbiji vezano za izradu kratkih filmova i učešće na festivalima uopšte?

Većini sam svoje poruke rekao usmeno, pošto ovde nema previše umetnika, studija i škola vezanih za animaciju, ali ih ima sve više. Animacija je mukotrpan posao koji zahteva poznavanje i ljubav prema nekoliko umetničkih oblasti istovremeno. Na sreću, čarolija koja se desi kad neko vidi svoje oživljene crteže, lutke ili nešto drugo (a može se animirati sve), učini da se trenutno zaborave sve muke koje je autor pretrpeo dok je stvarao film.

– Jedan ste od osnivača Festivala Evropske Studentske Animacije. Recite nam nešto više o festivalu.

FESA je mali međunarodni studentski festival koji se održava krajem avgusta u Barutani u Beogradskoj Tvrđavi, koji traje samo jedan vikend i koji kompletno organizuju i realizuju samo dva čoveka, to je mladi antropolog Vuk Maksimović iz Beogradske Tvrđave i ja. Do sada smo izveli dva festivala, interes raste, sve se više filmova prijavljuje, pa i selekcija mora da bude sve strožija, ali je zato i program sve kvalitetniji. Članovi žirija su važni profesori animacije iz evropskih gradova, koji uvek predstave svoje škole. Do sada su to bile škole iz Austrije, Mađarske i Francuske.

– Koliko je interesovanje mladih u Srbiji za studije tradicionalne i 3D animacije? Koliko studenata imate u proseku?

Crtež i animacija Milenko Stevanović, student 4. godine FPU, 2007

Na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu, gde sam pokrenuo predmet Animacija 2006. (iako je i ranije postojala u okviru Grafičkog dizajna) Animacija je sada u statusu Modula i svake godine primi 5-6 studenata. Od 1995. do danas kod mene je na FPU animaciju učilo preko 50 studenata, čemu treba dodati 20-30 studenata iz Filmske škole Dunav filma, koja više ne postoji. Pored fakulteta, vodim i predmet Digitalna animacija na interdisciplinarnim doktorskim studijama Univerziteta umetnosti. Ukupna cifra sigurno prelazi stotku.

– Koji vam je najomiljeniji projekat do sada? Karakter?

Ima ih više od jednog, uostalom trudim se da svaki sledeći projekat bude što različitiji od prethodnog, inače bi mi bilo dosadno. U okviru ilustracije i animacije to može da bude “Prtko” (Farty) za koga se ispostavilo, na moje iznenađenje i radost, da ima terapeutsko dejstvo na decu koja su sklona autizmu. A mogu da budu i “Ale i bauci”, koji me u stopu prate već 30 godina. Kad naglo okrenem glavu oni iščeznu, ali znam da se odmah ponovo vrate. U pogledu muzike, “The Rubber Soul Project”, posvećen Bitlsima, mi je pružio mnogo nezaboravnih iskustava. Prvu ploču smo uradili 1996, a druga je upravo završena, zahvaljujući mom prijatelju i velikom strip crtaču Igoru Kordeju. On je producent i finansijer boks-izdanja koje će se pojaviti za par meseci a sadržaće obe ploče, DVD sa dokumentarnim filmom i dve knjige vezane za projekat.

– Dobitnik ste više od 70 nagrada i priznanja iz oblasti animacije i grafike. Koja nagrada vam je najdraža i zbog čega?

Nagrada koju sam u Hirošimi dobio za film Metamorf, omogućila mi je da odem u Japan kao član žirija, pa iduće godine i u Koreju. Dakle, animacija se ponekad isplati. Ali najsimpatičnija mi je nagrada koju je dobio film Prtko na festivalu ekološkog filma na Zlatiboru; naime, na kraju filma Prtko se senzacionalno ukaki i svojim činom promeni i oboji svu okolinu. Dopalo mi se što je to bilo i zvanično priznato kao ekološki doprinos. Ne mogu a da ne pomenem i pohvalu kritičara Ranka Munitića povodom projekta Prtko: “Rastko Ćirić je uspeo da od govana napravi pitu!”

– Šta mislite da bi trebalo da se uradi kako bi se povećala popularnost tradicionalne animacije kod nas i u svetu?

Život autorskih, umetničkih filmova, koji nisu manje zanimljivi od onih komercijalnih koji se mogu stalno gledati na televiziji, odvija se uglavnom na filmskim festivalima, naročito na onim specijalizovanim za animaciju. Mnogi važni animirani filmovi već postoje na internetu. Trebalo bi samo da se proslede nazivi ili linkovi. Evo, za početak 35 naslova nekih nezaobilaznih animiranih filmova, pa ih potražite na netu: Emil Cohl: FANTASMAGORIE, 1908, Winsor Mc-Cay: SINKING OF LUISITANIA, 1918, Oscar Fischinger: STUDIA #7, 1931, Alexander Alexeieff: NIGHT ON BARE MOUNTAIN, 1933, Gross/Hoppin: JOIE DE VIVRE, 1935, Stephen Bosustow: GERALD MC BOING BOING, 1951, Norman McLaren: BLINKITY BLANK, 1955, Norman McLaren: LA MERLE, 1958, Dušan Vukotić: SUROGAT (ERZATZ), 1961, Marcel Jankovich: SIZIPHUS, 1974, Caroline Leaf: THE METAMORPHOSIS OF MR. SAMSA, 1977, Zdenko Gašparović: SATIEMANIA, 1978, Derek Lamb/Eugene Fedorenko: EVERY CHILD, 1979, Yuri Nornstein: SKAZKA SKAZOK, 1980, Ferenc Rofusz: THE FLY, 1980, Zbigniev Rubczynski: TANGO, 1980, Tim Burton: VINCENT, 1984, Susan Young: CARNIVAL, 1985, Richard Condie: THE BIG SNIT, 1985, Osamu Tezuka: BROKEN DOWN FILM, 1985, Pavel Koutsky: CURRICULUM VITAE, 1986, Frederic Back: THE MAN WHO PLANTED TREES, 1987, Bill Plympton: YOUR FACE, 1987, Priit Parn: BREAKFAST ON THE GRASS, 1987, Chistoph & Wolfgang Lauenstein: BALANCE, 1989, Jan Svankmajer: DARKNESS, LIGHT, DARKNESS, 1989, Nick Park: CREATURES COMFORT, 1990, Gil Alkabetz: SWAMP, 1991, Georges Schwizgebel: LA COURSE A L’ABIME, 1992, Michaela Pavlatova: REPETE, 1995, Konstantin Bronzit: AT THE ENDS OF THE WORLD, 1998, Michael Dudok de Vit: FATHER & DAUGHTER, 2000, Andreas Hykade: RING OF FIRE, 2000, Virgil Widrich: FAST FILM, 2003, Chris Landreth: RYAN, 2005, Kanada, 13:50

– Možete li nam reći nešto više o projektu Baš Čelik?

Povod za ovaj projekat bila je ilustrovana knjiga koju mi je naručio beogradski izdavač The English Book. Pošto izgleda da je Baš Čelik baš autentično srpska bajka, rodila se ideja o dugometražnom animiranom filmu koji bi, pored uzbudljive i duhovito ispričane priče, promovisao istorijsko, kulturno, geografsko i drugo nasleđe ovih prostora, kao što je Diznijev Herkules, na primer, vizuelno inspirisan antičkom Grčkom ili Aladin starom Persijom. U scenario bajke ubacio sam i nekoliko stvorenja iz srpske mitologije (iz knjige Ale i bauci, čije je treće, prošireno izdanje upravo promovisano). Film je u svojoj početnoj fazi, gotovi su scenario i likovi, trenutno se radi na izradi 3D modela za trejler od par minuta, koji će pokazati u kojoj meri ćemo uspeti da budemo drugačiji od standardnih likovnih izraza koje su postavili filmovi velikih svetskih studija. Trejler će biti gotov do leta i nadam se da će nam omogućiti pristup ozbijnim evropskim fondacijama, pošto je budžet za ovakav projekat zastrašujuće velik. Ako dobijemo te pare, naše muke tek tada počinju…

Baš Čelik - English Book - Rastko Ćirić

Baš Čelik – English Book – Rastko Ćirić

– Da li imate neki savet mladim umetnicima sa naših prostora koji žele da se bave animacijom?

Citiraću samo rečenicu Vinzora MekKeja (Winsor McCay, 1867–1934) iz 1911. koju sam stavio na zid Studija za animaciju na mom fakultetu, a koju prvu pokažem studentima sa kojima se upoznajem i koji počinju da se bave ovim medijem. Ona glasi ovako: »Svaki idiot koji hoće da napravi par hiljada crteža za pet-šest minuta filma dobrodošao je u klub.« U originalu: “Any idiot that wants to make a couple of thousand drawings for a hundred feet of film is welcome to join the club.”

Jazavičar - gusenica, Rastko Ćirić

Jazavičar – gusenica, Rastko Ćirić

www.rastkociric.com

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s