Nedavno se pojavio trejler za kratki igrani film “Dok su oni leteli na Mesec“. Postavili smo nekoliko pitanja autorima filma o tehnologiji rada. Boriša Simović ovaj dvadesetominutni film potpisuje kao reditelj/producent/scenarista, Pablo Ferro kao direktor fotografije a Kosta Rakićević je VFX supervizor/koproducent.
- O čemu je priča?
Boriša: Radnja je smeštena u Beogradu, 20. jula 1969. godine. Tog dana je Apolo 11 sleteo na Mesec. Grad je pust, svi su u kućama hipnotično prate prenos, svi izuzev jednog čoveka i jedne žene koji su nezaiteresovani za ovaj planetarni događaj. Priču “Dok su oni leteli na Mesec” je napisao Svetozar Vlajković a našao sam je u zbirci “Dobar provod”, izdanje iz 1984. godine.
- Kako je izgledala priprema?
Boriša: Nakon što je naš projekat podžan od Filmskog centra Srbije krenuli smo potragu za objektima. Na naše veliko iznenađenje veoma malo je toga sačuvano u Beogradu iz perioda koji je potreban za ovu priču, bilo bi nam lakše naći objekte sa početka dvadesetog veka nego iz šezdesetih. Morao sam da prepravim scenario i prilagodim onome što se nudi.
- Kompozicije kadrova koji se mogu videti u trejleru su monumetalno postavljene. Da li ste se služili storyboard-om?
Boriša: Storyboard smo imali za dve scene, za ostale smo izradili tlocrte zbog složenog kretanja kamere. Takodje smo izradili koncept art za pet kljucnih scena. Po mom mišljenju koncept art je važna stvar kod izgleda nekog filma. Tu se zapravo definiše svet svake priče. Pre svega smo se usaglasili oko toga da želimo da film liči na evropske filmove šezdesetih godina koji su rađeni u studio sistemu. Mislim da smo u tome uspeli i da film zaista izgleda kao da je urađen u studiju. A to pogoduje priči jer nam nije potreban dokumentaristički izraz.
- Kojom ste tehnikom radili?
Pablo: Znali smo da želimo ozbiljnu filmsku sliku i bilo smo otvoreni za to da vidimo šta je trenutno najbolja ponuda u Srbiji. Kada nam je producent Igor Vranjković ponudio Red Dragon u kombinaciji sa Leica objektivima odmah smo se složili. Na moje oduševljenje shvatio sam da je reč o kombinaciji o kojoj sam sanjao. Zaista mi se svidja karakter ove kamere i to kako Leica objektivi iscrtavaju sliku.
- Koliko je trajalo snimanje i da li ste imali veliki broj kadrova?
Boriša: Pet dana snimanja, u proseku deset kadrova dnevno. Znali smo da ako udjemo u veći broj kadrova rizikujemo da ne dobijemo izgled koji priželjkujemo.
Pablo: Svakako, da smo mogli da biramo snimali bi tri dana duže.
- Iz trejlera se čini da ste se upustili u ambiciozniji post? Kako je ta faza izgledala?
Kosta: To je trajalo znatno duže, oko pola godine. Snimali smo u 6K formatu između ostalog i zbog toga da se lakše manipuliše u fazi kompozitinga. Sve ono što su pogledi kroz prozor je matte, dakle bilo je dosta green screen-a. Što se tiče kadrova u svemiru sa letelicama, tu smo odlučili da ne oponašamo holywood. Znamo da nismo u mogućnosti u ovim okolnostima da ličimo na Gravity a na kraju to ne bi ni leglo ovoj priči. Nakon toga smo kompletan film spustili na 4K i grejdovali.
Pablo: U samom grejdu nije bilo velikih intervencija. Stvar je poprilično bila pripremljena na samom snimanju.
- Boje izgledaju prilično usaglašeno?
Boriša: Gamu smo definisali u pripremi snimanja, scenograf Srdjan Nedeljković, kostimograf Jelisaveta Tatić, Pablo i ja smo imali jasnu odluku koje boje želimo, odnosno ne želimo. Grejd je to samo podrctao.
- Gde se može videti film?
Kosta: Premijeru smo imali na festivalu u Rumuniji. Film je nagradjen za režiju i najbolji film po mišljenju publike. Sledeći je Beogradski festival dokumentarnog i kratkometražnog filma, pa Tokio, zatim ko zna… očekujemo odgovore sa dosta festivala u svetu.
Boriša: Izvesno je da će film, kada završi festivalski život, biti postavljen na sajt Short of the week. To je pravo mesto za dalji život filma.
