Fantastični svet animacije – intervju sa Nemanjom Gavrilovićem

Prvi susret najmlađih sa literaturom najčešće se vezuje za stripove, a sa filmskom umetnošću od pojave televizije za crtane filmove. Ovakav put obeležio je odrastanje reditelja, producenta i animatora Nemanje Gavrilovića koji je, tokom 15 godina u filmskoj industriji, učestvovao u stvaranju brojnih kratkih i nekoliko dugometražnih filmova, a za rad dobijao nagrade na brojnim festivalima. U Kraljevo je prvi put doputovao početkom ovog meseca da bi, kao član međunarodnog žirija, učestvovao u ocenjivanju ostvarenja prikazanih na trećem međunarodnom festivalu kratkometražnog filma Kraljevski filmski festival.

Sve ono što se kroz stripove i crtane filmove taložilo negde u podsvesti isplivalo je na površinu tokom studija matematike kad se rodila želja za povezivanjem stečenih znanja u zaokružen proces animacije. Animirani film je na studenta delovao kao posebna vrsta droge koja je stvarala utisak opčinjenosti pokretom stvorenim na papiru. Rezultat je postepeno udaljavanje od matematike i sve čvršća veza sa filmom, u konkretnom slučaju animiranim.

Godinama pre toga, a i kasnije, „Hajduk u Beogradu“ Gradimira Stojkovića bio  je nezaobilazna lektira koju su mladi sa uživanjem čitali. Uzbudljiva priča o odrastanju Gligorija Pecikoze Hajduka pokazala se kao izazovna tema za prvi animirani film, a poznanstvo sa autorom dodatni motiv za razmišljanje o oživljavanju likova na filmskom platnu. Autor knjige se nakon završenog Fakulteta dramskih umetnosti pokazao kao dovoljno autoritativna ličnost da studenta matematike upoznaje sa tajnama filma. Ma koliko da uslovi u kojima je od ideje trebalo preći na realizaciju nisu bili povoljni za izradu „Hajduk u Beogradu“ se smatra značajnim jer je bio prvi korak ka današnjem studiju „Iluzija“ iz koga su izašli brojni animirani filmovi.

Prvi kratki filmovi vodili su mladog autora ka različitim festivalima a uspeh na njima bio je prilika za poziv da na Višoj elektrotehničkoj školi, prvoj u Srbiji koja je u redovnu nastavu uvela predmet animacija, stečena znanja kao predavač prenosi na mlađe generacije

– Bilo je to davne 2002/3. godine kad smo okupili mlade koje je zanimala animacija, pa smo napravili dosta kratkih filmova, a ja prvi put 2004. pobedio na festivalu kratkog metra sa filmom „Bubica“. To mi je otvorilo prilike za nova poznanstva, pa sam došao do dobrih ljudi iz sveta filma, ali i animacije, i počeo da učim. Počele su da me interesuju stvari na koje do tada nisam obraćao pažnju, kao što su dramaturgija i montaža, radio sam i neke dokumetarne filmove i učio sve i svašta, a najznačajnije je što sam to činio u praksi.

Ja nisam školovani filmadžija, više sam programer i matematičar što mi je pomagalo jer su u svetu animacije potrebne i takve stvari. Kad me je 2004. dohvatila srpsko-američka firma počeli smo prvi put da radimo srpske dukometražne animirane filmove i napravili „Noar“ koji je završen 2007. godine. To je neka vrsta diplome jer je raditi tri četiri godine na dugometražnom filmu potpuno drugačije od svih do tada urađenih kratkih filmova. Prošli smo puno tehnika, eksperimentisali, probali i ne samo što je film rađen ovde nego nam je distributer bio Wild Bunch, a premijera bila u Kanu gde smo imali prilike da zaista osetimo kakav je taj glamurozan svet – objašnjava Gavrilović.

Početni uspeh dodatni je motiv za još posvećeniji pristup poslu i eksperimentisanje tokom rada na nekoliko serija, ali i realizaciju ideje o formiranju Udruženja filmskih animatora „Iluzija“.

Nemanja Gavrilovic 1

Sličnih formi bilo je i ranije, ali ne i udruženja ovog tipa osnovanog sa ciljem da se edukuje što više ljudi i uključi u izradu novih filmova. Povod je saznanje da je na prvom dugometražnom filmu radilo samo pet animatora što ni izbliza nije dovoljno za obavljanje veoma zahtevnih zadataka. Animatori koji su do tada radili na filmu uveliko su zašli u poznije godine života, i nisu bili previše zainteresovani za dalje usavršavanje, pa se javila potreba za onima sa kojima je moguće realizovati nove ideje. Veliki broj radionica i predavanja, ali i kratkih i reklamnih filmova, vodio je ka osnivanju prve škole za animaciju bez obzira koliko bilo teško doći do ljudi potrebnih za početak rada.

Kada je kroz školu prošlo pedesetak mladih stvorena je osnova za formiranje Studija animiranog filma „Iluzija“ koji godinama uspešno udovoljava zahtevima različitih naručilaca, uglavnom iz inostranstva. Rezultat rada su različiti kratki i reklamni filmovi, ali i muzički spotovi za one koji požele da im glavni junaci budu animirani likovi. Pokazalo se da je ovo posebno izazovan zadatak jer postoji zaokružena priča koja ima početak i kraj, muzika i tekst pesme kao dobra osnova za početak rada. „Iluzija“ je već u prvoj godini rada na tržište izbacila više od 60 minuta animiranog filma što je bila novina za Srbiju u kojoj je ova forma potpuno zapostavljena.

Početkom devedesetih godina prestao je da postoji studio koji je dosta sarađivao sa Zagreb filmom pa nastaje veliki jaz u ovoj oblasti, a ni zagrebačka škola crtanog filma nije više ono što je bila.

– Danas postoje studiji ali više rade 3d animaciju i specijalne efekte nego što proizvode autorske filmove i konkretnu karakter animaciju. Pod animacijom smatram likove sa osećanjima i tokom misli, a ne samo eksplozije, pomeranje kola i objekata. Karakter animacija je stvar koja me posebno zanima, a ono na šta sam više morao da obraćam pažnju je proučavanje filma. Bez obzira da li je crtani, anmimirani ili kakav god drugi to je film za koji važe ista pravila kadriranja i montaže, pa smo svi morali da ih proučavamo i radimo po tim zahtevima. Posle nekoliko godina rada za druge rešio sam da se vratim onome što sam želeo na početku, a to je da pravim svoje filmove, pa smo pokrenuli za mnoge iznenađujući projekat izrade dugometražnog animiranog filma „Fantom iz opere“. Držimo se originalne pripovetke iz 1925. godine kad je Fantom iz opere sa Drakulom i Frankenštajnom svrstavan u klasična filmska čudovišta, a film zaista bio jako moćan. Hteli smo da u film vratimo elemente horora i pokažemo koliko je fantastična opera sa 13 spratova potpunog glamura i pet spratova podruma iz doba Pariske komune u kojima imate sobe za mučenje, stare zatvore i ko zna koliko zakopanih tela. Građevina je nastala na jezeru iz koga izlaze ogromni stubovi, a u dva sveta vlada fantomsko biće za koje se ne može sa sigurnošću zaključiti da li zaista postoji. Uključili smo u film autora knjige i postavili situaciju da ima značajniju ulogu kao neko ko pokušava da dokaže kako fantom postoji. Fantom je toliko poznata tema da su me zasvrbele ruke da napravimo film i sad smo u proceduri zaokruživanja, imamo scenario, odrađene neke delove, trejler i dosta kampanja za skupljanja para. Trenutno promovišemo film jer hoćemo da zaokružimo budžet do kraja i napravimo prvi „Iluzijin“ dugometražni animirani film. Verujem u naše ljude koji su vrlo kvalitetni i inteligentni pa ovde za manje para možemo da dobijemo kvalitet koji parira svetskom – kaže Gavrilović.

Sve što se događalo od formiranja studija za animirani film učvršćuje uverenje u još veći uspeh ka kome vodi petoro ljudi, animatori, kompozitor, dizajneri, a po potrebi se angažuju i drugi saradnici.

Animirani film se pokazao superiornijim od igranog, jer autorima daje mnogo više slobode i moć da kreiraju objekte i likove prema svojim potrebama. Živi glumci i kamera to često ne dozvoljavaju ponajviše zbog saznanja da svaki od učesnika u procesu stvaranja lika ima zasebno mišljenje. U takvim okolnostima samostalni animator je oslobođen svih ograničenja, pa može da udahne život bilo kakvom liku, ili životinji, što u igranom filmu nije uvek izvodljivo.

Upravo zbog toga Nemanja Gavrilović više od svih ostalih voli animirani film pogotovo nakon saznanja o svesti sve većeg broja ljudi da nije namenjen samo deci, a iskustvo pokazuje da je u svetu sve više ozbiljnih animiranih filmova pravljenih za odraslu publiku. Posebno su interesantni oni koji nastaju u Japanu gde gotovo nema razlike u odnosu animiranog i igranog filma.

Posvećenost ozbiljnim temama po koji put podstakne želju da se uradi i po koji film za decu, a u glavi plodnog autora već se vrzma nekoliko ideja za klasične crtane filmove tipa Toma i Džerija. Takvi, kaže Gavrilović, u današnje vreme nisu popularni, ali u njemu ne tinja uverenje da bi okolnosti u skorijoj budućnosti mogle da se promene.

Animirani film se pokazao kao način za lakše poistovećivanje sa likovima koji kao da nose masku, pa se gledalac lakše vezuje za njih baš zato što nisu realne osobe. Koliko se u svetu ozbiljno pristupa animiranom filmu svedoči i saznanje da je sve više ozbiljnih festivala koji se bave ovom vrstom filmskog izražavanja

– Animirani film morate da posmatrate kao regularni film. Mi imamo scenario, a i pripreme su iste kao i za svaki drugi film. Moramo da razmišljamo kako će da teče priča bez obzira da li je primenjena 2d ili 3d tehnika, stop moušn ili papet animacija, i kako dodirnuti publiku da bi je ostavili zamrznutu u stolici. Velika prednost u animiranom filmu, a Dizni je to preneo i na teren igranog, je da pre nego snimite i jedan kadar imate ceo film pripremljen kao strip, pa svaki član tima zna šta treba da se dešava. To je kasnije preneto na igrani film, a naš pristup je takav da nekad direktno počnemo da pišemo crtajući, pogotovo za kratke filmove, jer je lakše da razmišljate u obliku stori borda i da likove iz glave prenesete na papir, nego da krenete da se bavite rečima. Za dugometražni film mora da postoji tačno određena procedura, jer je duža forma drugačija, a animirani nije toliko skup kao igrani, ali je vreme izrade bar tri puta duže – kaže Gavrilović spreman da potvrdi tezu kako sve više nestaje granica između igranog i animiranog filma. Počev od Matriksa preko Avatara do najnovijeg Hitmena trodimenzionalna animacija je toliko prisutna, pa je igrani film u kome se pojavljuju roboti i razna čudovišta sve više animiran.

Sedam godina rada na animiranju hiper realističkih trodimenzionalnih likova, kreiranih da prevare gledaoca, povod su za povratak olovci i papiru jer ono prethodno gubi smisao u situaciji kad se može snimiti i kamerom.

Ljubav prema klasičnom animiranom filmu začeta u najranijem detinjstvu osnova je rada Studija „Iluzija“ koji se svrstava u red retkih, pogotovo u Evropi, koji se bave tradicionalnom dvodimenzionalnom animacijom. Za razliku od trodimenzionalne animacije, u kojoj glavni deo posla završavaju kompjuteri, kod dvodimenzionalne se sve iscrtava rukom što daje posebnu draž u kreiranju svakog pokreta. Dugogodišnje iskustvo pokazuje da kompjuteri čine animatora lenjim jer dozvoljavaju da se opusti tako da su krajnji rezultat često previše labava animacija ili montaža.

Svetska iskustva potvrđuju da pravi animator ne može da postane ukoliko nema iza sebe bar dvadeset sekundi klasične animacije. Zbog toga je pristup najpoznatijem svetskom studiju Piksel onemogućen svima koji iza sebe nemaju bar jedan 2d animirani film. Povod je saznanje da se u klasičnom načinu rada bolje savladava kontrola vremena i prostora, a koriste zakoni fizike toliko potrebni da se nauči kako lik otvara vrata ili prozor, kako funkcionišu prsti i slično.

Pravila animacije vezuju se za pozorišnu glumu koja je po koji put i prenaglašena kako bi uticala da dovoljno koncentrisani budu i posetioci iz poslednjih redova. Animacija se pokazala kao svet između filma i pozorišta, a opet deo filma u kome moraju ravnopravno da budu zastupljeni crtački i filmski talenat, jer je svaki animator i glumac koji mora da odglumi pokret, pogotovo kad su u pitanju emocije. Gavrilović objašnjava da je ponekad potrebno napraviti posebno diskretne pokrete, a kad ne može ništa drugo da se uradi ostaje jedino da se olovkom pritisne jače u nadi da bi mogla da se pokaže emocija. Animirani film je bezbroj puta pokazao da može da bude samo jurnjava mačke i miša, ali da na izuzetno sugestivan način pokaže bol i patnju kao u filmu „Lepotica i zver“.

Autori su u traganju za najboljim načinom kreiranja likova pristupali različitim tehnikama, između ostalih i rotoskopiji koja podrazumeva iscrtavanje likova prema unapred snimljenom igranom filmu. Očekivani rezultat je u filmu „Hobit“ izostao, pa se animacija iako diskretna pokazala dosadnom zbog načina na koji su simulirani pokreti.

U periodu od sto godina, koliko postoji animirani film, stvoren je veliki broj manje ili više uspešnih filmova među kojima ima i onih koji su nadmašili sva očekivanja. Animacija je prisutna i u domaćim igranim filmovima, ali se svodi na specijalne efekte, eksplozije ili kreiranje objekata koji ne postoje.

– U dokumentarnom filmu o Nikoli Tesli napravili smo varijantu da vanzemaljac koji je živeo među nama izveštava svojoj naciji o Tesli. Imali smo momenat gde se glumac popeo na krov da bi imao bolji prijem, pa je počeo da skida ljudsku masu iza koje je bio crtani lik. To je jedini projekat takve vrste u zemlji u kojoj je animacija u lošem stanju iako na Fakultetu primenjenih umetnosti imamo smer animacije, a upravo izlazi prva generacija diplomiranih animatora. Godišnje sa fakulteta izlazi troje do petoro ljudi, a za dugometražni animirani film je potrebno najmanje trideset do četrdeset. Zbog toga će nam trebati dosta vremena dok ne dobijemo dovoljan broj mladih ljudi koji imaju dovoljno iskustva da bi pokrenuli stvar onako kako treba. Najbolje je da to bude kroz filmove kao što je „Fantom iz opere“ koji se pokazao kao izvodljiv projekat, drama sa malo akcije i nešto što može kvalitetno da se izvede, a to je vrlo bitno – kaže Gavrilović.

Filmovi poput „Fantoma iz opere“ prilika su za odmeravanje snaga na međunarodnoj sceni i poređenje sa inostranim projektima. Nemanja Gavrilović od onih koji školuju mlade animatore očekuje da ne zaborave da je animacija ipak film na koji se primenjuju sva pravila režije i montaže kakva važe i za igrane ili druge vrste filmova. Da se animirani film tehnički ne razlikuje od igranog potvrđuje filmska traka na kojoj se vidi samo niz statičnih fotografija koje oživljavaju zbog nesavršenosti čula vida posmatrača. Pažljivijim posmatranjem dolazi se do zaključka da je animacija starija od igranog filma, jer su i u starom Egiptu ljudi na zidovima iscrtavali razne pokrete a prolaz pored njih stvarao utisak simulacije pokreta.

Nemanja Gavrilovic 2

Kraljevski filmski festival

– Ja sam prvi put u Kraljevu i drago mi je da grad u kome ima dosta mladih živi. Kraljevo je vrlo lep, sređen, životan i organizovan grad kojim sam veoma zadovoljan. Drugo veliko iznenađenje je selekcija filmova na festivalu. Imao sam prilike da posećujem različite festivale i gledam različite filmove, od kratkih igranih i dokumentarnih do animiranih. Zato sam vrlo zadovoljan selekcijom iako nama trojici nije bilo ni malo lako da prelomimo koji je film najbolji. Pretpostavljam da i drugi žiriji imaju slične dileme, ali znam da čak i kada gledate niz srednjih, prosečnih i dobrih filmova nije lako održati koncentraciju. Međutim, ovde se desilo nešto iznenađujuće a to je da nas filmovi drže budnim. Svaki od onih koje smo gledali ima i negativne i pozitivne tačke tako da smo uživali u njihovom proučavanju i razlaganju, a ono što me je fasciniralo je odličan selekcioni deo zbog čega je bilo veoma teško da prelomimo koji su najbolji.

Posle treće godine ne bih voleo da festival menja duh, jer je kao lokalni jako pristupačan i prijateljski nastrojen zbog čega je ljudima drago da dođu u Kraljevo. Ono što je potrebno, kao i kod većine drugih, je više finansija kako bi moglo da se dođe do više ljudi. Kad su festivali u pitanju hoću da ukažem na značaj nadahnjivanja mladih autora, jer se na ovakvim mestima stvaraju kontakti koji su posebno važni u ovoj oblasti stvaralaštva. Meni je trebalo dosta vremena da shvatim koliko naša profesija zavisi od toga, pa se nadam da će iduće godine biti četiri hiljade filmova. Znam da organizatorima neće biti lako, ali bi bilo dobro da prošire festival na više dana, da dovedu nove ljude i organizuju različite radionice. Nadam se da će festival ostati veran i animiranom filmu, da nas ne zaboravi, jer smo i mi deo igre – rekao je poslednjeg dana festivala u Kraljevu Nemanja Gavrilović.

Tekst i fotografije: Kraljevski Magazin, broj 193

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s