Matt Reeves je u svoja dva filma o Planeti majmuna napravio svojevrsnu revoluciju u pogledu tretmana digitalno kreiranih likova.
Serijal o Planeti majmuna počeo je 1968. godine i bazirao se na glumcima maskiranim u majmune. Naravno, majmuni su u tim prvim filmovima izgledali humanoidno, uglavnom hodali uspravno, a producenti su se trudili da u tim ulogama okupe elitne glumce kako bi izgradili karakter tih maskiranih protagonista.
Tim Burton je praktično koristio istu tehniku kada je 2001. godine snimio svoj rimejk, i u tom trenutku su takva rešenje već delovala arhaično. Dotle smo već imali priliku da vidimo Spielbergove dinosauruse u Jurassic Parku, a bili smo na pragu da vidimo i Lord of the Rings sa sve Gollumom, i jedan od brojnih nedostataka tog inače slabog filma bila je i tehnička arhaičnost.
Rise of the Planet of the Apes Ruperta Wyatta iz 2011. godine donosi tehnološki preokret u priču o sukobu čovečanstva i majmuna time što su uvedeni kompjuterski generisani likovi. Najzad su se majmuni ponašali kao životinje i u sebi nisu imali ništa humanoidno. Nije bilo uspravnog hoda, i njihovo ponašanje u borbi bilo je animalno, i time je prikazan kontrast između dve strane u sukobu. Naravno, tu je prikazano i sazrevanje lika Caesara koji postepeno preuzima protagonizam i mentalno evoluira. Ipak, u tom filmu još uvek sekvence sa majmunima bivaju tretirane kao bravure u kojima su reditelj i saradnici svesni da rade nešto nesvakidašnje i to suptilno naglašavaju publici.
Reeves snima produžetak Wyattovog filma. Konceptualno se novi serijal inače razlikuje od prvog zato što Reevesovi filmovi razvijaju postepeno i realistički u odnosu na izvornik iz šezdesetih i sedamdesetih koji se bazirao na nekim naučnofantastičnim vremensko-prostornim paradoksima. Wyatt i Reeves s druge strane grade svoju Planetu majmuna na bazi povišenog realizma i prikazuju postepenu eskalaciju sukoba i poraz čovečanstva.
U tom duhu traje i evolucija likova majmuna koje predvodi Caesar. U prvom produžetku koji je snimio Matt Reeves, likovi majmuna su već stekli mogućnost komunikacije, osposobili se da podignu ustanak, i po prvi put postaju potpuno ravnopravni ljudskim likovima, ne samo u intelektualnom pogledu unutar priče već i u dramaturškom na nivou strukture. U filmu Dawn of the Planet of the Apes majmuni više nisu tretirani kao plod igranja sa prirodom ili izopačenje, oni su tretirani ikao ravnopravni likovi sa ljudima. Međutim, u Dawnu su ljudi imali unekoliko veći protagonizam od majmuna. Ta ravnopravnost između glumaca i kompjuterski generisanih majmuna nije bazirana samo na dramaturškoj postavci već i u pogledu kadriranja. Naime, Reeves je postavio ujednačen vizuelni koncept u kome su scene sa ljudima i sa majmunima kadrirane identično, kao da su podjednako jednostavne za realizaciju. Za razliku od ranijih filmova gde su scene sa efektima bile akcentovane, i gde su kompjuterski generisani likovi korišćeni vrlo ekonomično i samo u skladu sa najnužnijim potrebama priče, kod Reevesa ti likovi dobijaju prostor da dišu. Po prvi put imamo bravurozno realizovane kompjuterski generisane likove koji imaju mirne momente gde nisu naročito aktivni u izlaganju priče. Praktično, Reeves u ovom filmu uvodi među kompjuterski generisane likove ono što je bilo dopušteno samo vrhunskim glumcima, a i to vrlo retko u žanrovskim filmovima, a to su karakterni momenti u kojima se likovi ispoljavaju mimo funkcije u priči.
Efekat ovog filma na gledaoce bio je moćan. Ovo je bio jedan od prvih naslova u kojima se kompjuterski generisani likovi u potpunosti uklapaju sa glumcima, do tačke kada deluje kao da smo čitavog života gledali takve filmove. Ako možemo da kažemo da se specijalni efekti dele na one koji su vidljivi i nevidljivi, po tome kakvu pojavu treba da dočaraju, dakle da li prikazuju nešto što je moguće ili nešto što je u kontekstu filma samo uverljivo, ovde je došlo do tačke u kojoj se to preklopilo – Reeves i saradnici su postigli efekat da nešto što je evidentno nemoguće deluje rutinski i maltene svakodnevno.
Otud je važno naglasiti da tehnička realizacija efekta nije bila jedini adut u postizanju tog utiska već je tome itekako pomogao i širi dramaturški kontekst. Naravno, luksuz ambiciozne produkcije omogućio je da kompjuterski generisani likovi budu korišćeni i u tim pripovedačkim intervalima a ne samo u akcentima koji su bitni za razvoj priče.
U novom filmu War for the Planet of the Apes, Reeves pravi korak dalje. Naime, on snima film u kome je fokus na sudbini i borbi jednog karaktera. Ako imamo u vidu aktuelnu blokbaster kulturu, ovakva dramaturška postavka je sama po sebi već prilično ekskluzivna. Kada na to dodamo da je glavni junak kompjuterski generisani majmun, jasno je koliko Reeves subverzivno interveniše unutar forme.
U pogledu kadriranja, War for the Planet of the Apes nadovezuje se na niz klasika, od Forda i Leonea do Coppole, Reeves želi da u širim planovima uklopi kompjuterski generisane majmune u netaknutu prirodu ili apokaliptičnu pustoš. U pojedinim deonicama potraga za tom vrstom estetizacije ponovo odmiče film od efikasnog pripovedanja koje je svojstveno effects-heavy filmovima. Međutim, ključne tačke se odvijaju u krupnim planovima Caesarovog lica. U određenom smislu možemo reći da je War for the Planet of the Apes film krupnih planova što je potpuno atipično za letnji bioskopski spektakl. Pored toga, ovde protagonizam nije ravnopravan između glumaca i kompjuterski generisanih likova. Caesar je dominantan glavni junak, priča se bazira na njegovom karakteru i ljudi su svedeni mahom na uloge negativaca ili podršku kompjuterski generisanim likovima.
U spoju sa onim što je već postigao u Dawn of the Planet of the Apes, Reeves odlazi korak dalje i pravi film u kome gledaoci ni ne uspevaju da osveste paradoks da gledaju ozbiljnu karakternu dramu čiji je protagonista kompjuterski generisani majmun. Stoga u najširem smislu, uloga Caesara je ne samo jedna od najefektnije odigranih glavnih uloga ove sezone, već i jedna od najambicioznije napisanih. Da je tu ulogu dobio glumac, svakako da bi mogao razmišljati o nominaciji za oskara. Sada nominacija za Andy Serkisa ne bi bila samo signal podrške za ovakvu upotrebu specijalnih efekata (kao što se diskutovalo u vreme Golluma) već i pravedna umetnička procena.
Studio 20th Century Fox, Director Matt Reeves, Visual effects supervisor Joe Letteri (Weta Digital), format 65mm.
Stoga, ove sezone ne samo da smo dobili tehnički i pripovedački inovativan film već možemo slobodno zaključiti da je u pogledu psihološke složenosti lika jedan od najzahtevnijih. Reevesova sinergija besprekorne tehničke realizacije sa dramaturgijom i jasnim konceptom kadriranja pokazala je da puni potencijal specijalnih efekata i njihova mogućnost da transformišu način na koji doživljavamo filmske priče može proisteći samo iz vrlo studioznog proučavanja svih filmskih izražajnih sredstava. Iako nema spora da su stručnjaci iz studija WETA bili prelomni razlog zašto je lik Caesara uopšte mogao da bude tretiran u krupnim planovima, njihovo znanje je kapitalizovano tek kada je karakter bio jasno dramaturški i rediteljski postavljen. Otud War for the Planet of the Apes na kraju krajeva svoj uspeh ipak prevashodno ne duguje tehnici i specijalizaciji u domenu trikova već upravo Reevesovom besprekornom poznavanju opšteg filmmejkinga.
Autor teksta
Dimitrije Vojnov
1 comment