Svima nama se u životu bar jednom desilo da stanemo ispred odluke šta ćemo dalje, čime ćemo se baviti i možemo li nastaviti živeti ušuškani u neki komfor na koji smo navikli. Većina ljudi razmišlja tako da nađe računicu u kojoj gubi minimum, a s druge strane da profitira. Izuzev nas nekolicine sanjara koji svoje idealno mesto pronalazimo u virtuelnom svetu i provodimo dane stvarajući naše zamisli. Gledjući galerije tuđih radova inspirišemo se da stvaramo gomile priča i situacija koje su nam u glavama još od dečijih fantazija. A te priče prenosimo na neki medij.

Pre 10 hiljada godina ljudi su crtali životne situacije i priče po zidovima pećina, klesali ih u kamenu i drvetu, vremenom je na red došao papir pa sve do pokretnih slika. Informaticka revolucija je stigla i osvojila svet za vrlo kratko vreme, i onda smo doznali – ništa se nije promenilo osim alata za crtanje. Animacija potiče od Grčke reči anima sto znači duša. Animirati znači udahnuti dušu nečemu. Bilo da je oblačić prašine, bilo da je ljudska drama fotorealistične izvedbe devojke zarobljene negde u svemiru.  Sve to podleže kritici, standardima kvaliteta koje ni gledaoci ne mogu da vide, ali podsvesno primete i osete emociju koja je kod njih izazvana. Šta to znači: mnogo, mnogo i mnogo rada; timskog rada u količinama i na nivoima koje retko ko može i da zamisli; čitanje, testiranje, učenje; onaj neprijatni bol u grlu i stres dok ne nađeš rešenje da uradiš nešto sa alatom koji imaš na raspolaganju; analiza sveta oko sebe i sreća kad završiš projekat, a znaš da je uvek moglo bolje ali nije se imalo dovoljno para ili vremena, najčešće oboje…

Continue reading →