Problemi VFX u Srbiji / VFX iz mog ugla

Svima nama se u životu bar jednom desilo da stanemo ispred odluke šta ćemo dalje, čime ćemo se baviti i možemo li nastaviti živeti ušuškani u neki komfor na koji smo navikli. Većina ljudi razmišlja tako da nađe računicu u kojoj gubi minimum, a s druge strane da profitira. Izuzev nas nekolicine sanjara koji svoje idealno mesto pronalazimo u virtuelnom svetu i provodimo dane stvarajući naše zamisli. Gledjući galerije tuđih radova inspirišemo se da stvaramo gomile priča i situacija koje su nam u glavama još od dečijih fantazija. A te priče prenosimo na neki medij.

Pre 10 hiljada godina ljudi su crtali životne situacije i priče po zidovima pećina, klesali ih u kamenu i drvetu, vremenom je na red došao papir pa sve do pokretnih slika. Informaticka revolucija je stigla i osvojila svet za vrlo kratko vreme, i onda smo doznali – ništa se nije promenilo osim alata za crtanje. Animacija potiče od Grčke reči anima sto znači duša. Animirati znači udahnuti dušu nečemu. Bilo da je oblačić prašine, bilo da je ljudska drama fotorealistične izvedbe devojke zarobljene negde u svemiru.  Sve to podleže kritici, standardima kvaliteta koje ni gledaoci ne mogu da vide, ali podsvesno primete i osete emociju koja je kod njih izazvana. Šta to znači: mnogo, mnogo i mnogo rada; timskog rada u količinama i na nivoima koje retko ko može i da zamisli; čitanje, testiranje, učenje; onaj neprijatni bol u grlu i stres dok ne nađeš rešenje da uradiš nešto sa alatom koji imaš na raspolaganju; analiza sveta oko sebe i sreća kad završiš projekat, a znaš da je uvek moglo bolje ali nije se imalo dovoljno para ili vremena, najčešće oboje…

Na to stiže satisfakcija i priznanje. Dobro, srećniji smo. Onda kad smo dovoljno dobri u tome što radimo na red dolazi i realnost koja nas ne zaobilazi. Ne plaćaju nas mesečno nego se registrujemo kao profesionalci (paušalci, majstori, zanatlije, frilenseri, nazovite kako hoćete) i tu dolazi i ona ružnija strana medalje. Koja je naročito izražena u Srbiji.

Ponuda i potražnja, rok i budžet projekta,  postavljaju uslove šta ćemo da radimo, koliko i za koje novce. Prekovremeni radni sati pa i vikendi, mentalni pritisak gde se očekuje da budeš artista, inženjer, sluga, operater, menadžer, doktor nauka, vreća za smeće i tuđe frustracije, gde nije dozvoljeno ukazati na tuđu grešku, nego čekaš da je oni sami uvide pa radiš 2 ili 3 puta istu stvar. Pri tome ne mislim na studije koji obezbeđuju posao i angažuju, oni su u istom pa i većem problemu. Možda najgore pada nemanje jasne ideje klijenta šta zapravo hoće nego očekuje da ja to uradim tako da im se svidi. Vraćanje kadrova na  izmenu, doradu detalja, zatim detalj za detaljom…  Posledice su razne: odsustvo privatnog života, socijalnih aktivnosti, načeto zdravlje, rastureni brakovi… nekima studio postaje kuća.

Postoje ormarići za kućne papuče, klompe i trenerku, peškire, četkice za zube.

Kao i anketa koji studio ima najudobniji kauč za dremnuti onda kad se onesvestiš od umora.

Kako je u inostranstvu?

Isto, samo negde ne plaćaju prekovremene. I veća se količina novca okreće.

Šta kad se posao završi?

Natovari se država sa svojim potraživanjima za kancelarijske usedelice koji presipaju iz šupljeg u prazno i parazitski traže način da ti uzmu zaradu za posao koji si našao, doneo,  koju si sam zaradio, organizovao, obučio ljude.

Svaka država uzima za porez, to je svima poznato, u svakoj državi se zna za šta ide taj novac. Ali u Srbiji ni taj porez nije dovoljan, kada se izmeri koliki zapravo procenat novca odlazi državi , na poreze, akcize, namete takse i koješta, što iznosi oko 65% od bruto plate od 1000 eura. Ne možemo da se zapitamo čemu. U proseku na svakog preduzetnika/proizvođača  ide 5 ljudi koji su izdržavana kategorija, što uključuje 2 penzionera, 1 maloletnika ili studenta, 1 nezaposleno lice i 1 zaposlenog u državnoj upravi ili javnim preduzećima koja su nefunkcionalna i nemaju zaradu. I plus on sam mora sebe da izdržava. A niko od njih prstom nije mrdnuo, da učini bilo šta da posao dodje u Srbiju niti na bilo koji način olakša da se posao obavi. To produbljuje nezadovljstvo i daje još jedan plus odlasku odavde.

Kako kompenzovati?

Ideš preko grane, 3-6 meseci ili koliko ponude da bi premostio do prvog sledećeg angažmana, najčešće nepoznatog. Možemo tamo probati na crno uz rigorozne kazne još strožijih država i sistema ili čekati na dozvolu za rad koju (neće da) daju.

A kako je u Srbiji?

U Srbiji je situacija takva da će klijent dati posao onome ko može najduže da čeka na isplatu. Tri do šest meseci, i to bez ugovora. Artist je taj koji treba da kreditira poslovanje i svoj posao koji obavlja. U Srbiji gde se snimaju filmovi i serije ali VFX odlazi širom sveta i ne daju nam ni jedan frejm, ni asset da uradimo nego čekamo od drugih hoće li nam udeliti nešto naokolo, uglavnom to bude neki škart od zadataka koji se ne radi nikome.

Nisu krivi ni poslodavci koji igraju na sigurno da bi obezbedili sopstveni opstanak, utoliko im odlaze najbolji i najiskusniji radnici trbuhom za kruhom, a to je ujedno i jedini razlog zašto nas obilaze. Navodim:”Nemate seniore, imate samo juniore.”

O školama?

Škole i fakulteti otvaraju kojekakve smerove i malo koja je konsultovala nekog od ljudi iz industrije da kažu šta treba decu učiti. Na jednoj strani imate gomilu talentovanih, pametnih devojaka i mladića, a na drugoj strani nezainteresovane nastavnike, profesore, asistente, saradnike čija je svrha da prime platu i da pošalju studentima linkove sa tutorijalima iz kojih će učiti. Ali ne smem se ogrešiti, ima među njima i pravih pedagoga koji svoj posao dobro obavaljaju, koji su svojim predmetima posvećeni. Nažalost, njih je veoma mali procenat. Uprave fakluteta misle da je dovoljna diploma fakulteta za posao. A mene niko do sad nije pitao sta sam završio, nego šta znam, jer su valjda poslodavci navikli da od školskog sistema i nemaju neku korist.

Posledica toga je da postoji gomila mladih artista koji nisu prošli kroz “kaljenje” u pravoj produkciji, ne znaju koji alati završavaju posao, a koji ne. Koriste se nekim rešenjima koje su profesori, najčesće priučenjaci, učili. Da ne grešim, ima tamo dobre teorije, naročito što sam video zadatke za composite. Od alata znaju za Photoshop, After i Premier, a za Nuke nikada čuli. Da bi neko iz industrije ušao na ozbiljan fakultet i postao profesor, mora da podleže praistorijskom zahtevu da budes doktor nauka sa državnog fakulteta.

Problem je što ni ti profesori nisu obučeni predavači nego ljudi koji su savladali to nešto što treba da predaju. I tu nezainteresovanost dobija sasvim drugi nivo. Šta će se desiti kad klinci kažu: “Ne koristimo NUKE, nego se vraćamo na Flash”, ili jos gore, “Koristićemo neku novu, nedovršenu alatku koju smo kreirali na fakultetu, otkrivajući toplu vodu pored postojećeg rešenja, a koje je samo po sebi teško da se nauči.”

Zato što su im profesori zaštićeni kao beli medvedi jer nikada nisu smogli snage da izađu iz škole i da vide kakve su potrebe industrije. Ali su zato osnovali kartel i neke klastere, uzimajući milione eura za kojekakve projekte iz inostranih dostupnih fondova i onda izrabljuju klince da im rade za neku smešnu cifru od koje bukvalno preživljavaju.  Tako da ispade da su studenti tu zbog profesora, a ne profesori zbog studenata.

Kada sam pitao vlasnika studija zašto nisu ni pokušali da konkurišu za film (čiji je budžet desetina mililona dolara), a toliko je već ljudi izašlo sa tih fakulteta odgovor je bio: “Naštancali su nepotreban kadar, nemoj da misliš o tome. Mnogo je potrebno vremena (novca) i rada da bi se obučili za rad u industriji.”

Da nije sve crno, niotkuda usvojen predlog o subvencionisanju stranih projekata, poslednji smo u svetu. Neki ogroman film je stigao, ali VFX se ovde ne radi ali ostaje nada da ćemo se nešto dogovoriti.

Rešenje?

Da bi smo našli rešenje, problem mora da se sagleda u celosti i rešenje će se javiti samo od sebe. I mora da predstavlja dugoročno rešenje. Sećam se reči profesora koji su me uveli u svet animacije, a one sada dobijaju više na vrednosti. Te reči otprilike glase ovako: “Da li se treba ugledati na Ameriku, zemlju koja je izgradjena na robovlasništvu i drugim vidovima izrabljivanja metodom štapa i šargarepe nudeći američki san ispred noseva (pogledati Hell on Wheels), ili na istočni oponent koji bolje da ne opisujemo. I jedna i druga strana imaju svoju tzv. školu animiranog filma, i veoma su dobri u tome. Jedne su finansirali bogati privatnici koji su rasli i propadali, druge je finansirala država koja je narasla pa propala.”

Ugledao bih se na Francusku, zemlju gde su ilustracija, strip, i animacija deo foklora. Ili Japan, ali on je vec daleko. Na kraju Francuzi su i osmislili film sam po sebi.

To znači da Francuzi imaju odlične škole, npr. Gobelins i ArtFx, odakle izlaze dobri animatori pre svega, tehnika može biti kakva hoćeš, ali su pre svega pripovedači, ilustratori i animatori. I na taj način drže animaciju tamo gde joj je mesto, a to je umetnost. Dosta im je sporije islo nego jednom Pixaru, ali su na kraju izbacili dugometrazni film Asterix urađen najmodernijom tehnologijom gde sam zaista vrištao od smeha i pogledao taj film nekoliko puta kako bih uhvatio detalje. I imaju dosta studija jer ipak je to zemlja od 60-70 miliona ljudi. Imaju takođe i dobre festivale, tipa Annecy, gde se pre svega prikazuje ko je šta uradio i sklapaju se poslovi za rad na reklamama i filmu.

Ali to je moguće, u državi sa jakom socijalnom osnovom u kojoj prioritet imaju njeni državljani. Poznato je da i nisu neke plate, ali na taj način držiš ljude koji su zaluđeni za tu delatnost i imaju sigurnost.

Kako to primeniti negde drugo? (studija slučaja: Srbija)

Animirani film mora da uđe već u osnovne škole. U sklopu likovne kulture ili književnosti bi trebao i da postoji odredjeni fond časova vezanih za film. Kao što te teraju da čitas Anu Karenjinu koja nije štivo za maloletnu decu, mogli bi da pogledaju i par filmova od Kjubrika ili Pixara kao obavezno gradivo.

Veliki problem nastavnog kadra u Srbiji jeste što ne prate dešavanja u industriji i razvoj novih tehnologija, s toga treba organizovati seminare za postojeće profesore i dati do znanja kako se zapravo radi u industriji. Međutim ovo se ne odnosi samo na profesore na fakultetima već i u srednjim školama. Ili u krajnjem slučaju pošaljite profesore na obuku u neki studio (kad već šaljete profesore na seminere, možete i da platite nekom studiju da vam obuči nastavni kadar).

Neće imati veštine kao neko ko radi već 10 godina u industriji, ali će imati znanje da studente nauče osnovama da uđu u posao.

Tek onda može da se razmisli o osnivanju neke kopije Gobelinsa gde će ljudi učiti pripovedanje na prvom mestu, a potom dizajn i animaciju. Tada možemo očekivati da će doći do pomaka u mentalitetu i da će se javiti gomila dobrih i kvalitetnih ideja za animirane filmove.

Pojaviće se i dovoljno vidoviti investitori jer oni imaju svuda uši i oči, samo mi toga jos uvek nismo svesni. Tek onda kad Vimeo Staf Picks i gomila festivalskih žirija da ocene za najbolje, biznis dolazi sam po sebi. O njemu smo vec pričali. I o tome ćemo jos pričati…

Shvatite ovo kao novogodišnju poslanicu. I uvod u dalje izlaganje o ekonomskim i organizacijskim temama VFX u Srbiji.

Live long and prosper. Let the force be with you!

To be continued…

Autor:
Miličko Mijatović, freelance 3D Generalist
* tekst je nastao iz niza razgovora sa artistima, vlasnicima studija iz Srbije i kolegama iz inostranstva

 

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s