Marta 1945. godine Saveznici su već duboku zagazilu na tlo Evrope. Jedina prepreka između njih i teritorije Nemačke je reka Majna. Saveznici su svesni da ih na drugoj strani reke čekaju jake nemačke snage i da nemaju dovoljno ljudstva i tehnike u pojedinim delovima fronta. U slučaju ako vojska Adolfa Hitler sazna a su pojedine tečke fronta nebranjene, postoji velika mogućnost da tu provuče svoje snage i da saveznike napadne s leđa. U relativno kratkom roku Saveznici uspevaju da popune slabe tačke fronta, Nemci dobijaju informacije o pregrupisavanju savezničkih trupa i u skladu sa tim vrše premeštaj svoji trupa. Na dan očekivanog napada sve nemačke snage su uperene prema reci Rajni, ali saveznička vojska im dolazi s leđa i uz minimalnu borbu i gubitke Saveznici odnose pobedu. Kasnije Nemci saznaju da na drugoj strani reke nije bilo nikakve prave vojske, već vojske sastavljene od tenkova i vozila na naduvavanje, aviona i vojnika napravljenih od kartona, vojnih džipova i kamiona na kojima su bili postavljeni zvučnici preko kojih su emitovani zvučni efekti – oni su se zvali Armija Duhova i vodili su rat obmane.
Jedinica je stvorena na Badnje veče 1943. godine kada je telegram iz Londona poslat u SAD kao najveća vojna tajna. Osnivač jedinice je bio general Dwight D. Eisenhower i njena osnovni zadatak je joj je bila da neprijatelju odvuče pažnju od glavnih trupa, kako bi one mogle da se kreću bez borbe. Jedinica se sastojala iz tri dela: vizualna, zvučna i radio obmana.
Vizuelnu obmanu su činila vojnici kamufalžnog bataljona podržani od strane umetnika (crtača). Iz umetničkih škola Filodelfije i Njujorka su regurotovani umetnici koji su bili priključeni 603. kamuflažnom bataljonu (inženjeri kamuflaže). Jedna od najambicioznijih misija ove jedinice je bila kamuflaža fabrike u Baltimoru koja je pravila b-26 bombadere, tako da gledano iz vazduha fabrika liči na slabo naseljeno selo okruženo žitnim poljima i sve u svrhu zaštite od mogućeg vazdušnog napada nemačkih aviona. Početkom 1944. godine ova jedinica biva angažovana da bude deo Armije duhova, ali ne sa ciljem da skrivaju objekte već da privuku pažnju neprijatelju.
Stvarni izgled fabrike i zamaskiranaAli već na početku imaju probleme. Armija nema nikakva uputstva kako da napravi mamce (lažne objekte) pošto taj način kamuflaže nikad nije rađen. Snalažljivost i improvizacija su stupili na scenu. Prva verzija tenkova mamaca je bila sačinjena kostura metalnih šipki u obliku tenka koji je bio prkriven tkaninom. Kostur se stavljao na džip ali zbog svoje glomaznosti nije bio pogodan za vožnju. Druga verzija su bili gumeni tenkovi na naduvavanje koji su se mogli spakovati u vreću, lako prenositi, montirati i razmontirati. Ali nisu od gume pravljeni samo tenkovi već i topovi i ostala vozila. Za montiranje, prenos i razmontiranje su bila potrebna od 3-4 vojnika što je bilo veoma značajno s obzirom da je za kratko vreme je trebalo razmestiti veliki broj mamaca.
Dok su se jedni obučavali da prave kamuflaže koje treba da privuku pažnju nepriljatelju, drugi su se prvi put susreli za zvučnim načinom ratovanja. Osnivač zvučne jedinice je bio kapetan Hilton H. Raile, bivši novinar i čovek koje je regrutovao Ameliju Earhart, prva žena koja je preletela Atlantik. Početkom 1944. u saradnju sa stručnjacima iz Belovih Laboratorija počinju sa snimanjem zvučnih efekata na vojnim poligonima. Snimanje je trajalo 3 nedelje i nije obuhvatalo samo zvuke tenkova, već i galamu vojnika, zvuke postavljanja pontonskih mostova, itd. Toliko su detaljno snimali zvuke da su udarac čekića o gvožđe, spajanje delova mosta snimali posebno. Na osnovu scenaria, različite zvučne elemnte su spajali u jedan miks kako bi dobili određenu zvučnu sliku. I ovo je bilo jedna od prvih upotreba višekanalnog snimanja. Pošto su ploče bile glomazne za nošenje u rat i postojala je velika mogućnost da se oštete, krajnji miks je sniman na žičanom snimaču. Oko špulne je bilo namotano dve milje namagnetisane žice dovoljno za 30 minuta snimanja. U to vreme ovo je bio napredan način za snimanje, prenos i emitovanje zvuka. Zvučnici su bili kačeni na tenkove i kamione koju su bili raspoređeni širom “linije borbe”.
Pozorišna predstava sa kostimima i zvučnim efektima bez dijaloga ne bi bila zanimljiva i verodostojna. S toga Armiji duhova se priključila i treća jedinica – Radio jedinica koju je činilo preko sto iskusnih radio operatera. Nemci su prisluškivali radio komunikaciju Saveznika na osnovu koje su vršili premeštaj trupa, što je Armiji Duhova i iskoristila. Zadatak Radio jedinice je bio da imitiraju radio komunikaciju jedinica. Dijalog među jedinicama je morao biti usklađen sa položajem i kretanjem mamaca na terenu kako Nemci ne bi posumljali da je to sve obmana.
U maju 1944. godine Armija Duhova kreće iz USA ka Evropi ispunjena uzbuđenjem i neizvesnosti, a 2 nedelje posle Dana D iskrcali su se na tlo Evrope.
Koliko su njihove replike tenkova bile verodostoje govori jedan zanimljivi događaj. Pošto su se iskrcali u Francusku, vojnici su dobili zadatak da provere stanje opreme što je između ostalog obuhvatalo i naduvavanje svih mamaca. Prolazeći pored vojnika dva Francuza su sa uzbuđenjem gledala kako 4 vojnika sa lakoćom nose u rukama tenk težak 40 tona. Pogledali su zbunjeno oko sebe tražeći neki logičan odgovor na ono što vide. Posle par trenutaka su progovorili: “Amerikanci su veoma jaki ljudi!”
U julu i avgustu 1944. Armija Duhova je imala prvi zadatak, koristeći samo kamuflažnu i radio jedinicu svog sastava (zvučna jedinica se priključila sa zakašnjenjem).
Verodostojnost scene je u detaljima. S toga, već na početku zadatka se susreću sa prvim problemima. Tenkovi na naduvavanje su bili veoma laki i nisu na sebi imali gusenice. Pošto pravi tenkovi u zemlji ostavljaju tragove, morali su da angažuju buldožere koji bi pravili tragove tenkova. S druge strane, imali su probleme i sa artiljeriskim mamcima pošto nisu imali granate. Taj problem su rešili pomoću čaura već ispljenih granata koje su razbacali oko lažnih topova.
Kretajući se kroz francuska sela bili su svesni da u njima postoje nemački špijuni. Da bi što verodostijnije ubedili Nemce u postojanje izmišljnih vojnih jedinica, morali su da šiju grbove tih jedinica i stavaljujih na svoju uniformu. U uniformi sa lažnim grbovima bi se kretali kroz javna mesta (kafane, trgovi, pijace… ) kako bi bili što uočljiviji. Sa kola stvarnih jedinica su skidali oznake i stavljali oznake lažnih jedinica. U nedostatku kola su morali jednim istim kolima više puta da prefarbaju oznaku. U glumi su išli toliko daleko da su po kafanama glumili da su pijani i onda odavali neke tajne o kretanju lažnih jedinica.
Avgusta meseca je bila prva ozbiljna misija u luci grada Brest koju su Nemci branili jakim snagama jer je bila veoma bitno strateško mesto. Upravo se tada Armiji Duhova priključuje i zvučna jedinica, pa je Armija bila u mogućnosti da pokaže svu svoju moć obmane. Cilj misije je bio da se nemačkoj vojsci privuče pažnja i da svoje trupe usmere prema Armiji Duhova koja se nalazila s obe bočne strane linije fronta. Zatim bi prava vojska napala Nemce sa čela i prodrla direktno centar bojišta uz minimalne sukobe i gubitke.
Zvučna jedinica je bila postavljena na par stotina metara od nemačkih snaga i noću je puštala zvuke kretanja tenkova. Na vozila su nacrtali oznake jedinica koje su imitirali i vozili kroz obližnja naseljena mesta. Da bi stvorili iluziju da su kamioni puni vojnika, samo su na kraj prikolice stavili po dva vojnika. Radio jedinica je izveštaval o kretanju i rasporedu jedinica. Više od 50 lažnih tenkova i topova je postavljeno. Nemci su pucali u mamce pa su se pojedini i probušili, s toga su morali biti zakrpljeni i ponovo naduvani.
Posle bitke, jedan zarobljeni nemački komadant je bio ubeđen da su se bočno nalazile prave jedinice što znači da je misija uspešno obavljena.
U decembru Armija Duhova je bila premeštena u grad Luksemburg. Borbe su se vodile između reke Meuse i nemačkog grada Cologne , ali Nemci su nadjačali Saveznike koji su bili primorani u povlačanje. Tokom povlačenja je bio prvi i poslednji put kada su vojnici Armije Duhova koristili pravo oružije u borbi sa Nemcima.
Posle toga Armija je izvršavala mnoge zadatke, ali 12. mart 1945 će biti upamćen kao najkrvaviji dan kada je tokom premeštanja Armija bila napadnuta od strane nemačke artiljerije i tada im je poginulo 2, a ranjeno 15 vojnika. Samo dve nedelje posle krvavog sukoba vojnici Duhova će obaviti svoju poslednju i najrizičniju misiju.
Reka Rajna je bila prirodna granica između Nemaca i Saveznika. 30. i 79. divizija devete američke armije predvodiće jednu liniju napada, zadatak Armije Duhova je ubede Nemce da će ove dve divizije izvršiti napad 10 milja južnije. Ovo je bilo do tada najveća “predstava” koju su morali da izvedu. Operacija “Viersen” je zahtevala da 1100 vojnika ubedi Nemce da ih im 30000. Stotine mamaca je bilo raspoređeno širom bojišta uključujući i lažne avione. Radio jedinica je otpočela dijalog kako bi Nemce ubedila da se savezniče snage kreću ga lažnoj tački napada. Zvučna jedinica je noću puštala zvuke imitirajući zvuk postavljanja pontonskog mosta kako bi ubedila Nemce da će reku preći u toj tački. 24. marta 1945. usledio je napad (prelazak preko reke), savezničke snage nailaze na slab i neorganizovan otpor nemačke vojske kao da su Nemci očekivali napada na nekom drugom mestu. Zaplenjene nemačke vojne karte su to i dokazale.
Tajna o postojanju Duhova je čuvana sve do 1996. godine jer su Amerikanci mislili da će sledeći rat biti vođen protiv Rusa pa da ne bi bilo dobro da saznaju. Mnogo od njih su postali poznati fotografi, modni dizajneri, ilustratori, slikari… Ne treba zaboraviti da su izveli najveću pozorišnu predstavu na svetu čiju publiku su činili do zuba nauružani Nemci!
Armiju Duhova su činili režiseri, fotografi, kamermani, dizajneri, ilustratori, arhitekate, scenografi, glumaci i inženjeri. Nikad nije napala, zauzela položaj ili zarobili nemačke vojnike, ali se predviđa da su spasili od 15-30 hiljada života zahvaljujući svojoj sposobnosti obmane. Spašeni životi su bili njihova pobeda.
Više o Arimiji Duhova možete saznati na ovom linku.
Fotografije: The Ghost Army