Izgubljen, već satima sam vozio po vrelom avgustovskom danu. Tražio sam kapiju ranča negde u Falbrook-u, Kalifornija, gde penzionisani artista za vizuelne efekte, Lawrence Butler, provodi svoje penzionerske dane. Počinjem da sumnjam da ranč uopšte postoji. Možda posle 10 godina odbijanja da uradimo intervju i mog izleta od nekoliko hiljada milja vožnje kroz Južnu Kaliforniju, došlo je vreme da moj entuzijazam splasne.
Još uvek mi je teško da poverujem da je Butler pristao da priča sa mnom. Čitavu deceniju, pokušavam da razgovaram sa s njim, artistom koji je kreirao gradove u Things to Come (1936) i koji je radio na super moćima za The Man Who Could Work Miricles. Hteo sam da ga pitam kako je razvio originalni blue-screen proces koji je omogućio da konj leti preko matte paint-ovanog Bagdada u Technicolor-ovom Thief of Bagdad (1939) i koji je usvojen kao jedna od standarnih tehnika u industriji. Žudeo sam da pričamo o danima kada je radio sa Orsonom Wellsom, koji je koristio matte paint-ovano izlomljeno staklo u nekoliko ključnih kadrova u sceni prostorije sa staklima u Lady from Shanghai (1948).
Matte artisti koji su radili sa Butlerom sećaju ga se kao preciznog tehničara je bio posvećen da napravi hiljade iluzija koje izgledaju realistično. Za mene, on je bio čovek koji uvek izgovara: NE!
Do sada. Ovaj put kada sam ga pozvao sa stadarnom molbom za intervju, složio se da uradimo intervju. Na neki način. U stvari on je rekao: ” U redu, Craig, dođi ovamo. Ne volim ta tvoja pitanja, ali naćiću da radiš nešto korisno.”
Ali sad razmišljam da to nešto “korisno” je u stvari vožnja kroz beskrajne plantaže avokada, tražeći znak pored puta koji ne predstavlja kraj puta. Konačno nailazim na svojeručno ispisani znak na kapiji: Dalje od onog koji želi da te vidi po bilo koju cenu.
Ovo je pravo mesto.
Vozeći prašnjavim drumom ugledao sam čoveka u radnom kombinezonu i kaubojskim šeširom na traktoru. Mahnuo mi je. Ovo nije Laweence Butler ili intimno – gospodin Alex, ovo je Larry, farmer. “Vidim da si me našao, a?”, obratio mi se. Bilo je teško reći da li je zadovoljan ili razočaran, ali me je pozvao u svoju kuću razgledajući njegov ranč.
Ušli smo na zadnja vrata, sapleo sam se na statuu koja je služila da zadrži vrata (hodor – prim. prev.). “Uzeo sam je sa Thief of Bagdad”, objasnio je uzimajući Oskara i sproveo me kroz svoju radionicu. Prolazili smo kroz čudnu kolekciju opreme za kameru i delova za traktor. Konačno smo seli i bio sam uzbuđen što ćemo raditi intervju.
Međutim, on je “eksplodirao”. “Ne volim da me intervjuišu”, glasno je rekao. “Ceo život sam proveo stvarajući iluziju. Zašto bih sada pričao o tome i sve bacio u nepovrat? Mađioničari nikad ne otkrivaju svoje trikove! Georges Melies, najveći mađioničar od svih nas, to me je naučio. Da li si ikad čuo za njega?”
Narvno da jesam, i Larry se umirio posle mog kratkog izlaganja o životu i delu Meliesa. Dao sam Larry argumente zbog čega je ova knjiga tako važna. Rekao sam mu ono što sam rekao do sad mnogim mađioničarima koji su nerado otkrivali tajne. Objasnio sam mu da verujem da treba naučiti što je više moguće o istoriji zanata koji sam izabrao kao profesiju. Mnogi od njegovih otkrića su udarila temelje današnje tehnologije koja se koristi u industriji, i svi koji se bave ovom profesijom treba da znaju za njihove tehnike koje su nekad koristili. Ti efekti su deo filmske istorije i oni će biti izgubljeni ako on i drugi iz njegove generacije ne budu voljni da govore o njima.
Malo je razmislio. I onda je rekao: “U redu, mladiću, imaš ubedljive argumente. Reći ću ti sve što budeš hteo da znaš dok budemo skupljali voće iz voćnjaka”.
I uradio je kao što je rekao. Mnoge od ovih priča se nalaze u našem četvrtom poglavlju ” Predivna Magija”.
Ali jedna priča nije ispričana. Kako se desilo da provede neko vreme sa ocem specijalnih efektata?
Filmska industrija može biti opravdano optužena za ignorisanje onih koji su je stvorili, a Milies je svakako jedan od najvećih primera, rekao mi je. 1930 i neke godine Alex Korda našao je pionira specijalnih efekata i kinematografije, kako usamljen, uronjen u povučenost i bez novca, prodaje suvenire u Pariskoj podzemnoj železnici. Korda je odlučio da ga dovede u London. (Ovaj deo života Miliesa je jednim delom obrađen u filmu HUGO – prim. prev)
Butler je odveo Meliesa van Londona i pokazao mu Korda effects studio gde je radio. Proveli su ceo dan razmenjujući ideje. Kao i svaki magioničar, Melies je još uvek sanjao o novim idejama za filmsku industriju koja ga je u suštini napustila. Bio je oduševljen efektima koje je stvorio u prošlosti. Rekao je Larryju kako je slučajno otkrio “stop motion” kada je snimao scenu ulice. Kamera se na par sekundi zakočila i tramavaj je izgledao kao da je nestao. Danas, ovaj efekat poznajemo kao jump cut i standardni je deo kinematografije. Ovaj slučajni zastoj kamere kasnije je omogućio da se hiljade i hiljade gledaoca oduševi optičkim trikovima.
I sada, sedam decenija od susreta i stotinu godina od Meliesovog prvog čuda, jump cut je još uvek čudo koje je kreiralo vizuelne efekte. Čak i sada, kada su kompjuteri napravili reinovaciju mnogih tradicionalnih tehnika, mogućnost da se kreira nemoguće će biti ključni deo pričanja priče. Alati koji se koriste su se menjali od Meliesovog ručno crtane pozadine do kompjuterskih grafičkih tabla, ali cilj je ostao isti: kreiranje magije.
Larry i Melies su proveli dan razmenjujući ideje. Ali bilo je jedne nesuglasice: Larry nije hteo da poljubi Meliesa u oba obraza na rastanku kako francuska tradicija nalaže. Insistirao je da se samo rukuju.
I tako, kada sam se pozdravio sa Larryem Butlerom, rukovao sam se sa čovekom koji se rukovao sa Georgesom Meliesom.
Autor: Craig Barron
Odlomak iz knjige The Invisible Art – The Legends of Movie Matte Painting, Mark Cotta Vaz i Craig Barron
Prim. prev: Future General, kompanija za vizuelne efekte, je radila efekte za film Bliski Susret Treće Vrste. Lawrence Butler (Larry Butler) je bio na platnom spisku firme kao neka vrsta “savetnik” u studiju. U jednoj od sceni filma u Đavoljoj planini, Josef Summer tumači lika pod imenom ‘Larry Butler’.