Intervju: Miloš Hetlerović, menadžer studija 3D Lenz

Tim Sassoon je u jednom intervju rekao: “Veoma je lako znati kada treba koristiti 2D u 3D konverziju. Konverzija košta oko 15.000 dolara po minutu. Ako ne možete da snimite stereo kamerama ispod te cene, mi ćemo konvertovati za Vas.”

Na osnovu ove izjave jasno je da je jedan od razloga konverzije ušteda na budžetu filma. Ali sa druge strane, ponekad tehnička ograničenja stereo kamera i upotreba CGI sprečavaju da se snima u 3D.  3D konverzija je segmentacija slike, gde svaki piksel na slici ima svoj položaj u prostoru.

Na prvi pogled proces konverzije izgleda veoma prosto koji bi skoro svaki malo bolji kompjuter mogao da izvrši automatski: na livadi drvo, a ispred drveta čovek. Očigledno da je jasan raspored elemenata u dubini, što bi mogao da uoči svaki čovek a kamoli kompjuter. Međutim, razumevanje slike nije vizuelni proces nego kognitivni proces (razumevanje stvarnosti na osnovu mišljenja i prethodnog iskustva), nažalost kompjuteri još uvek nisu u stanju da na taj način razumeju sliku. Da zaključimo, automatska konverzija slike je Sveti gral stereoskopije, a onog koji je bude otkrio slaviće ga svi filmski i TV studiji širom sveta, direktori studija će u kancelarijama iznad glave na zidu držati sliku pronalazača, biće proglašen za Tajmovu ličnost godine, a sebi i potomcima će obezbediti budućnost za vjek i vjekova.Trenutno postoje programi koji olakšavaju konverziju, ali je još uvek daleko od automatske konverzije.

Naš sagovornik u ovom intervju je Miloš Hetlerović, menadžer studija 3DLenz iz Beograda, koji će nas upoznati sa procesom konverzije.

•  Odakle se rodila ideja da osnujete studio za 3D konverzija. Koje ste filmove konvertovali do sada i na koji ste najponosniji, a koji je bio najizazovniji za konverziju i zbog čega ?

Čovek zaslužan za osnivanje našeg studija je zapravo moj rođeni brat Srboljub Hetlerović koji je godinama unazad radio u Moskvi na projektima kompjuterske animacije i pravljenja sadržaja za advertajzing autostereoskopske ekrane. Negde 2008. godine dobio upit da uradi stereo konverziju francuskog dokumentarnog filma OceanWorld 3D. Imajte u vidu da je to vreme kada se Avatar, kao definitivno začetnik modernog talasa stereo filmova, još nije bio pojavio tako da je istraživanje ove oblasti bilo jako kompleskno. Iskren da budem kada je meni prvi put predočio tu ideju ja uopšte nisam shvatio šta on pokušava da uradi. Iako tehnički ipak daleko inferioriniji ovaj film je premijeru u stereoskopskom formatu imao nešto pre samog Avatara! Posle Kameronovog ostvarenja je tržište stereo konverzije i stereo filmova uopšte praktično eksplodiralo. S obzirom na veću potražnju za stereo konverzijom odlučili smo da otvorimo studio u Srbiji s idejom da ćemo okupiti dobar tim mladih i kreativnih umetnika što mislim da smo u velikoj meri i ostvarili, a studio u Beogradu je evo navršio već četvrtu godinu postojanja.

Mi smo se fokusirali najviše na tržišta Ruske Federacije i dalekog Istoka iako smo imali nekoliko projekata koje smo radili i za klijente sa Zapada. Treba naglasiti i da je posao konverzije takav da se retko daje jednom studiju da samostalno odradi ceo posao već se ceo projekat deli među više studija gde najčešće postoji stereograf koji je direktno odgovoran produkciji i koji prati rad svih studija. Najpoznatiji projekat koji smo radili za jednu holivudsku produkciju je Konan 3D gde smo u studiju u Srbiji radili konverziju 15 minuta materijala. U tom smislu od značajnijih projekata bih izdvojio i konverziju filma 2012 za kinesko tržište (samo tamo je i izdat u 3D formatu). Tu je i film Viy koji je ostvario najveću ukupnu zaradu prošle 2014. godine na tržištu Ruske Federacije, kao i animirani projekat Stand by me Doraemon koji je prošle godine bio jedan od najuspešnijih ostvarenja u Japanu. Radili smo i nekoliko projekata za produkcije iz Hong Konga, Kazakstana, čak i Indije iako su oni poznati po tome da su centar za outsourcing stereo konverzije.

• Uglavnom radite za klijente sa istočnog tržišta. Da li postoji razlika u prohtevima klijenata sa zapada i istoka?

Razlike su zaista velike, počev od pristupa poslu, pa do zahteva po pitanju stereoskopije. Uopšteno gledajući klijenti na Zapadu su mnogo konzervativniji po pitanju dubine i mnogo više pažnje pridaju opštem utisku koji ostavlja neki kadar makar to značilo njegovo ispravljanje i po nekoliko puta kako bi dobili nešto što je njima prihvatljivo. Na dalekom Istoku je situacija dosta drugačija, pogotovu ako govorimo o Kineskom tržištu – zahtevi za dubinom nekada daleko prevazilaze ono što bismo mi nazvali komfornim za gledanje, a rokovi produkcije su najčešće skoro nerealno kratki.

• Postoji veliki izbor softvera za proces konverzije, a neki od studija prave čak i svoje (in-home) programe ili pluginove. Kakav je Vaš tok rada, koje programe i pluginove koristite ?

Praktično svi softveri koje mi koristimo se mogu komercijalno nabaviti, tako da osim nekih manjih modifikacija ništa nismo razvijali u okviru studija. U najvećem broju slučajeva koristimo Silhouette SFX za rotoskopiju a zatim kreiramo mape dubine u Adobe After Effects. Konačno za dobijanje stereo efekta koristimo paket plug-inova kompanije YUV Soft koji nam omogućava da dosta stvari pojednostavimo i automatizujemo. Naravno ovo je samo najčešći slučaj, ukoliko su potrebne neke komplesnije operacije kao što je veće docrtavanje pozadine koristimo i softvere za camera tracking, kreiranje proxy geometrije i slično.

 

• Odluka o budžetu dubine (razlika rastojanja najbližeg i najdaljeg objekta u odnosu na gledaoca) i raporedu objekata u dubini (položaj objekata ispred, iza ili na ekranu) su ključni faktor za doživljaj 3D filmova. Mali budžet može da smanji doživljaj dubine, a s druge strane preveliki može da stvori neprijatnosti tokom gledanja. Na osnovu čega određujete dubinu i raspored objekata u njoj ?

O tome koliki će biti budžet dubine za određenu scenu se najčešće donosi na relaciji samog umetnika koji kreira stereo sliku i supervizora. Imamo neke ustaljene parametre koje koristimo ali treba uvek imati u vidu nekoliko stvari: svaki kadar je za sebe, dočaravanje doživljaja dubine je vrsta umetnosti i na kraju uvek postoji sugestija ili zahtev klijenta, odnosno produkcije. Na dubinu u kadru dobrim delom utiče i način snimanja – kratki rezovi ili kamera koja se trese su nešto što ljudima ne prija kada gledaju stereoskopsku sliku tako da se uvek trudimo da u takvim slučajevima budemo konzervativniji s budžetom dubine.

 

• Izrada mape dubine (određuje položaj svih piksela u dubini) je jedan od najkritičnijih delova konverzije. Jedna od tehnika koje se koriste jeste rotomacija (izrada 3D modela na osnovu snimka), međutim ne postoji savršeno rešenje. Kakav je Vaš proces u njihovoj izradi ?

Najtačniji i najkvalitetniji način kreiranja mape dubine jeste potpuno detaljno rotoskopiranje svakog objekta koji se može identifikovati u sceni. Naravno to zahteva i najviše vremena za ručni rad, a što se u post produkciji uvek prevodi u veći budžet. Zato se uvek traže opcije kako nešto automatizovati kako bi se minimizovalo vreme produkcije i troškovi a dobio ipak zadovoljavajući kvalitet. Rotomacija jeste jedna od mogućnosti i ovu tehniku ponekad koristimo, ali se češće odlučujemo za metodu propagacije key-frameova mapa dubine koju nam nudi softver koji koristimo. Suštinski gledano ova tehnika se sastoji u kreiranju key-frameova mape dubine gde kasnije softver radi interpolaciju između njih na osnovu boje, pokreta kamere, objekata i slično. Ukoliko se primeni pravilno može dati vrlo zadovoljavajuće rezultate uz ogromne uštede u vremenu.

•  Najveći neprijatelji studija za konverziju jesu četice (kiša, sneg, dim…) i transparentni objekti (staklo). Neki od studija izbrišu manje čestice a kasnije ih naknadno generišu.Na koji način uspevate da se izborite s tim neprijateljima ?

Takvi problemi su zajednički svima koji se bave stereo konverzijom i mi se tu ne razlikujemo od kolega a naravno uvek se trudimo da pratimo trendove u ovoj oblasti. Dodavali smo naknadno i čestice, muku mučili s prozorima i drugim staklima. Interesantan je i problem ogledala – u stvarnom svetu ogledalo je ravna ploča, dakle ne bi trebalo da postoji dubina u njemu, ali prelamanje svetlosti prakticno dovodi do toga da objekte u ogledalu morate nacrtati kao da su u dubini u odnosu na samu površinu ploče. Mogu vam reći da smo po ovom pitanju imali dosta užarenih diskusija u studiju koje su čak potezale i kalkulacije i pitanja zakona fizike.

Na kraju se uvek svodi na to šta će gledaocu napraviti najbolji vizuelni utisak prilikom gledanja filma i koliko vam produkcija dozvoljava da izmenite originalni materijal kako biste poboljšali doživljaj ili ubrzali proces stereo konverzije.

• Lens flare (odsjaj u objektivu) u prirodi ne postoji. On nastaje kao fizička pojava u objektivu kamere. Polemika koja se vodi jeste gde smestiti lens flare u dubini. Pobornic negativne paralakse za argument imaju da treba biti ispred ekrana jer je na neki način gledalac deo kamere tj u kameru se nalazi. S druge strane, pobornici pozitivne paralakse kažu da treba biti iza ekrana, jer se svetlosni izvor koji ga stvara nalazi u zadnjem planu. Kakva su Vaša iskustva sa ovom pojavom ?

Opet se vraćamo na to šta najbolje izgleda u stereo formatu, kao i sa ogledalom. Po nekom našem iskustvu bolji doživljaj je kada flare izlazi iz ekrana, odnosno ima negativni paralaks, ne zbog fizičkih zakona ili bilo čega, već zato što to kreira bolji efekat kod gledaoca a to je ono što je najbitnije u ovom poslu.

•  Kada je konvertovan Titanik, James Cameron nije dozvolio da se koristi plutajući prozor. Da li Vi koristite plutajući prozor i zbog čega ga (ne) koristite ?

Da, ali retko, samo kada se za tim ukaže potreba. To je opet jedna od tehnika koja donekle „zavarava“ oči gledaoca ali takođe omogućava kreiranje najboljeg efekta u ograničenjima tehnologije prikaza koja je trenutno aktuelna.

• Nažalost nemaju svi bioskopi mogućnost da puštaju 3D filmove, ali produkcije zbog uštede zajedno pakuju i mono i stereo verziju filma, gde je jedna od pogleda stereo verzije u stvari mono verzija. Neki studiji unapred odrede glavnu (hero) kameru za mono verziju, s druge strane pojedini studiji biraju kamere od kadra do kadra kako bi uštedili na docrtavanju izgubljenih delova slike. Kako Vi rešavate ovaj problem ?

Mi najčešće koristimo jednu kameru kao glavnu i to pratimo kroz ceo film. Tek ukoliko se pokaže da bi neki kadar bilo značajno lakše uraditi ukoliko bismo koristili drugu kameru to i uradimo, ali je u praksi to vrlo, vrlo redak slučaj.

• Neki filmski stvaraoci konvertovani 3D nazivaju i lažni 3D. Njihov argument je da konvertovani 3D nikad ne može imati realističnu dubinu kao kada bi se snimalo stereo kamerama. Kakav Vaš stav povodom toga. I kada bi gledaocu pokazali dve slike na kojim se nalazi indetična scena, da li bi mogao da ih razlikuje ?

Ako pod gledaocemo podrazumevamo prosečnog čoveka koji povremeno posećuje bioskop i gleda 3D filmove mislim da apsolutno ne postoji šansa da napravi razliku između dobro snimljenog stereo filma i dobro konvertovanog stereo filma. Mislim da na ova dva različita pristupa ne treba gledati kao na dve međusobno konkurentne stvari već na međusobno komplemetarne. Dobar primer je upravo i film Viy za koji smo radili stereo konverziju a koji je inicijalno sniman stereo kamerama, ali zbog različitih grešaka na snimanju jedan deo materijala nije bio dovoljno dobrog kvaliteta a da nije moguće ponovo snimati te scene. Oni su doneli odluku da zadrže snimak sa samo jedne kamere i da urade konverziju. Mislim da na kraju niko osim ljudi koji su učestvovali u samoj produkciji nije ni shvatio da nije ceo film snimljen u 3D formatu a naišao je na izvanredan prijem kod publike.
Na kraju treba uvek imati u vidu i da je stereo efekat samo jedno od oruđa u kreiranju filma, ukoliko se upotrebi valjano, bez obzira na to da li se radi o „prirodnom“ stereu ili konverziji, ono će umnogome upotpuniti užitak koji film pruža, ali ni najbolji stereo neće pomoći lošem filmu. Takođe bilo je nekoliko situacija gde je loša upotreba stereo efekta donekle narušila doživljaj filma, ali su to na neki način bili prvi koraci stereo produkcije koja je sada mnogo zrelija i sigurno neće više dozvoljavati takve gafove.

 

• Krajem 2014. izašao je i prvi srpski 3D film Peti Leptir. Kakvo je vaše mišljenje o filmu, gledajući sa strane stereoskopije ?

Sa tehničke strane bih imao možda par sugestija ali iste nisu suštinske prirode. Najbitnije je da se stvari u ovom smeru pokreću s mrtve tačke u Srbiji. Kada pogledamo koliko je uopšte teško snimiti bilo kakav film u Srbiji, a da ne pričamo o tome da na tome treba nešto i zaraditi, činjenica da je neko uspeo da snimi i izda 3D film kod nas je velikih uspeh. Ja samo mogu da se nadam da će takvih prilika u budućnosti biti više.

•  Ove godine se navršava sto godina od snimljenih prvih 3D (probnih) snimaka (prvi dugomtražni film je izašao 1922. godine). Jedna od prepreka u doživljaju 3D filmova jesu i naočare koje se koriste. Međutim, već se vrše istraživanja koja su i dala rezulate na polju gledanja 3D sadržaja bez naočara, međutim još uvek su daleko od potpunog oslobađanja od bilo kakvih pomagala u gledanju. Kakvo je vaš mišljenje o daljem razvoju tehnologije 3D filmova, s obzirom da se zna da vojske pojedinih najrazvijenih zemalja već koriste holograme, a na pojedinim koncertima se koriste stakla da bi se prikazali hologrami ?

Stereoskopija je s jedne strane jako stara grana kinematografije, ali s druge strane ima periode ulaska i izlaska iz fokusa, kako zbog problema kreiranja stereo sadržaja tako i zbog problema njegovog prikazivanja. Mislim da je mesto naočara u 3D bioskopu trenutno potpuno neprikosnoveno i da u skorijem periodu nećemo videti ozbiljnije pokušaje da se one ukinu. S druge strane stereo nije uspeo ni najmanje da uđe u domove ljudi jer iako televizori s oznakom „3D“ više uopšte nisu retkost, ljudi koji sednu u svoju dnevnu sobu i podele naočare svojim ukućanima radi gledanja filma svakako jesu. Prosto koga god da pitate će vam u najboljem slučaju reći da se oseća glupo s naočarima u svom domu. Zato mislim da će se na tom planu najviše raditi, videli smo da je Samsung na ovogodišnjem CES sajmu predstavio televizor rezolucije 8K koji omogućava gledanje stereo sadržaja bez naočara i mislim da će se napori dalje nastaviti u tom smeru, s kakvim rezultatom i u kom periodu još ostaje da se vidi. Naravno u međuvremenu će se razvijati i alternativni metodi prikaza kao što su hologrami, stereo headsetovi kao što je onaj koji razvija kompanija Oculus VR i slično. Dokle će nas sve to odvesti ostaje da vidimo.

•  Kojem taboru pripadate: konvergentativne ili paralelne kamere ?

Iako ovo zaista nije moja uža specijalnost rekao bih da sam pre na strani paralelnih kamera s obzirom da se stvari lakše mogu popraviti u post produkciji ukoliko nešto pođe po zlu. Opet u rukama iskusnog stereografa i konvergentne kamere mogu biti savršeno oruđe. Na kraju se sve svodi na to kakav rezultat gledalac dobija, a kao što sam već rekao bitan je krajnji utisak, ne toliko kako se do njega došlo.

 

VFX Serbia Vam se zahvaljuje na intervjuu.

Više informacija o 3D Lenz studiju možete naći na njihovom sajtu.

Autor intervjua: Zlatko Milojičić , alumnus Elektronskog fakulteta ( Multimedijalne tehnologije )